Otvorila sam prozor i osetila miris mokrog vazduha, a u sobi je svirala muzika i svetlela su oko mene dva ekrana, ali sam ih zanemarila i zamislila da ih nema, fokusirala sam se na mokri vazduh i muziku i setila sam se vremena kad su sva kišna jutra izgledala tako: samo muzika koja natapa već vlažne molekule ozona i ja zaronjena u tu muziku i vlagu, bez mogućnosti bekstva kroz ekrane. Jasno i razgovetno, bez trunke sumnje, videla sam tu stvarnost kao bolju, jer su je kiša i muzika oživele u mojoj glavi i mogla sam da je uporedim sa ovim sada. Kad kažem „bolju“, ne mislim to nostalgično i ideološki, niti sam od onih što njurgaju na tehnološki napredak i promene i što misle da je u njihovo vreme sve bilo ispravnije. Ne, ja učestvujem u kretanju sveta i bezrezervno prianjam na svaki korak tog progesa, postajem njegov konzument, zloupotrebljivač ili žrtva, dajem se progresu i svim njegovim modalitetima, jer ne brinem da išta spoljašnje može da promeni moju suštinu, bilo čiju suštinu. Ta moja adaptibilnost i odsustvo straha od promene ide tako daleko da mi nije problem da prihvatim i neku realnost koja se drastično razlikuje od ove, u kojoj gradovi stoje naopako i ljudi se izležu u jajima, ako ta realnost ima uporište u smislu, ako ne stoji na putu bliskosti, ljubavi, napretku i sreći. Nijedna forma nije strašna, strašna je praznina na mestu suštine.
I zato, kažem, nisam jutros pomislila kako je moje vreme bilo bolje jer sam na zidovima imala nepomične postere koji su pri svakom pogledu nudili isti prizor, ni zbog prašnjavog kasetofona kraj uzglavlja, ni zbog knjiga i časopisa koji su gradili utvrđenje oko kreveta, ni zbog bilo koje spoljašnje stvari, već samo zbog osećaja. Kad sam otvotrila prozor i udahnula muziku pomešanu sa kišom, u meni je oživelo to osećanje – mir prepun volje, radoznali mir, poletni mir, razigrani, strastveni mir.
Današnje vreme kao svoju podlogu i bazu ima specifičan osećaj nemira, rascepkanog nemira, nezainteresovanog, mlohavog, utučenog nemira. Kao da svi ti ekrani, umesto da budu tobogani kojima se iz naših soba i glava ekspresno transportujemo u svet, umesto da nas rasterećuju i oslobađaju, oni stoje kao pijavice koje su zabole svoje sisaljke u našu samoću i srču iz nje ono najhranljivije i najsupstancijalnije. Remete mir, razvodnjavaju inspiraciju, blaže i uspavljuju želju. Oni su ventili na stvarnosti, koji neprestano otpuštaju uzavrelu krv i drže nas stabilnim, udaljavaju od sloma. U toj nespokojnoj sigurnosti nikad niko nije uživao. Znate kako je sladak onaj teški olovni mir moje analogne sobe, čak i kad sam znala da u meni ključa temperament aždaje koja će uskoro da eksplodira kroz svoje oči i uši i da razbije prozore i vrata, zatrese zidove, napiše pesmu, izmašta novi svemir, ode do neba i nazad. E to je prava katarza. Neuporediva sa pseudo katarzicama koje nam donose pijavice ekrani, kad puste malo ustajale krvi. Nakon te velike katarze čovek se iscrpi i zaspi, legne na vlažni mekani mir, kao na praiskonski oblak mahovine, i zaspi u samoći koja nije licemerna ni prividna.
Kad govorim o tehnološkom napretku, najmanje me zanima način života, sistemi vrednosti, moral ili ne daj bože estetika življenja. Zanima me samo osećaj, a ovaj osećaj je loš i to nijedan sistem vrednosti, niti niz argumenata, ne može da ospori. I nije to tek neki osećaj, ovo je osećaj na kome život počiva, sa koga se uzdiže i rascvetava. Čovečanstvo će morati da nađe način da vrati taj svoj dragoceni temelj koji mu je istrgnut. Bez tog temelja ništa ne može da procveta, eksplodira i promeni svet. Svi smo kao crvi koji se koprcaju u istom mulju. Svojim pokretima možda ostavimo neki trag u blatu, ali trenutan i nebitan, nemoćan da išta promeni.
Tekst: Frida Šarar
