Desilo se jednom da na fejsbuk stavim selfi na kome plačem i pored njega priču koja me je dovela do suza. Ubrzo zatim, javila mi se dobra prijateljica i kazala da joj se ne sviđa što sam okačila uplakane slike, jer šta to znači “malo sam plakala, pa sam se slikala, pa sam okačila slike na fejs?”. Sve to je njoj izgledalo kao omalovažavanje životnih situacija, nepotrebna stvar ili čak blamaža. I otvorila mi celu jednu novu temu za razmišljanje i pisanje.
Pre svega, ono staro pitanje “šta sme, a šta ne sme da se kači na internet”, a onda i “ko ta pravila reguliše”. Na to pitanje sam već odgovorila u više tekstova: regulišemo ih mi sami. Neko na društvenim mrežama objavljuje samo o poslu, neko o politici, neko o sportu, neko samo kad je srećan. Ljudi najčešće ne pišu o lošim stvarima, svojim slabostima, greškama, manama i dobar deo života drže van interneta. S druge strane postojimo mi egzibicionisti ili šta god da smo, koji volimo da smo akteri Velikog brata. Ali onog koji sami režiramo. Mi smo tu na internetu izgradili imena, “karijere”, udali se i oženili, rodili decu. Mi tu živimo jednako kao i u oflajnu i ne delimo teme na on i off. Na internet ide sve. Jer internet nije omalovažavanje stvarnosti. On je takođe stvarnost.
E sad, sledeće pitanje je koliko su iskrene te naše situacije i emocije ako smo, dok one traju, našli vremena da uzmemo telefon i lupimo par selfija? To je pitanje koje niko mlađi od 25 godina i ne postavlja. Telefoni su tu, stalno, oni su uključeni i snimaju sve. Oni su deo naših tela, eksternalizovani deo naše svesti. Poziranje i selfi nisu neke radnje koje se odvijaju paralelno sa situacijama, niti radnje koje ometaju situacije. One su deo naših situacija. Internet je prepun matoraca koji se čude i sažaljevaju današnje mlade ljude zato što na koncertima, žurkama, putovanjima, stalno u rukama drže telefone. Oni ne kapiraju da mladoj generaciji, koja je odrasla uz tehniku, telefoni ne smetaju i ne remete punoću iskustva. To što oni drže telefone, a mi ih nismo držali, ne znači da oni ne uživaju, a mi smo uživali. Reč je prosto o dva različita pristupa koja ne mogu ni da se porede. Ali ko će to da objasni nama koji smo živeli u predinternetskoj eri i koji ćemo do smrti da doživljavamo telefone kao nešto nakalemljeno, što nam smeta, a selfi ćemo da zauvek stavljamo u rang poziranja za ličnu kartu u fotografskoj radnji, umesto da ga shvatimo kao psihološki fenomen i jednu novu mentalnu funkciju koja nema nikakve veze sa starim poimanjem fotografije. Selfi nije fotografija. Selfi je virtuelni dokument naših stanja. Mi okidamo selfi kao što smo nekad pokušavali da zapamtimo svoja izdanja u ogledalu. Ogledala sam se dok plačem, ogledala sam se mrtva depresivna, ogledala sam se pred bitne događaje, ogledala sam se nakon bitnih događaja, ogledala sam se kad se plašim, kad mi se spava, uvek sam se ogledala i htela da zapamtim sva ta lica, da saznam što više o sebi. Sad to umesto mene radi telefon.
Drugo pitanje koje može da se postavi u ovom kontekstu: okej, ako su te slike dokument tvoje stvarnosti, zašto ih slikaš kroz filtere, provlačiš kroz saturacije, zašto ne pustiš da budu ogoljeno dokumentarne? Zato što me to ne zanima. Ni ogledala nisu dokumentarna. Neka ogledala utanjuju, neka iskrivljuju, neka nas ulepšavaju, nekad se gledamo u mraku, a nekad pod svetlom u boji. I na kraju krajeva, ni naše oči nisu dokumentarne. Neke ružne ljude mi vidimo kao lepe i mile, jer su nam dragi, a neke druge, za koje bi se reklo da su lepi, posmatramo pod senkom nekog negativnog utiska koji ostavljaju, pa ih vidimo kao ružne. Isto tako, kad je u pitanju internet, televizija i mediji uopšte, nikad me nije zanimalo kako neko izgleda bez šminke, bez operacija, bez fotošopa. Pogotovo kad su u pitanju neke tamo zvezde koje nikad u životu neću videti uživo. Živo me zabole kakvi su kad se probude. Za mene, njihove lepe fotke, njihova izoperisana i našminkana tela, to su oni. Nekakvi “prirodni” oni ne postoje. Ta prirodnost je mit.
Poetska slika sveta je ono što me više inspiriše i okupira. Ja sve stvari pokušavam da gledam iz nekog slučajno iskrslog ugla, kroz prelamanje svetlosti koje im daje drugačiji izgled i oblik i koje iz stvari izvlači ono što one nisu, ali bi mogle da budu. Ne samo na fotografijama, već i u mojim pesmama i kroz celi život. Što bi rekao moj prvi muž: “Ti si u stanju da svako sranje doživiš kao poeziju.”
I na kraju, zašto te sadržaje izlagati na internetu? Internet je takođe jedan filter koji koristi svako od nas, kako hoće i tamo gde hoće. Kao što rekoh na početku teksta, neki filtriraju svoje emocije, neki svoje mane, neki neuspehe, neki privatnost... Niko na internet ne isporučuje bukvalno sve. Svako ovde oblikuje sebe onako kako on misli da treba. Ja sam jedna od retkih koji tu istresaju čak i prljav veš. Doduše, lepo stilizovan, ali i dalje prljav. Internet i ja smo uvek bili na “ti”, bez distance i zazora, bez straha od eksponiranja, bez predrasuda prema prikazivanju svojih slabosti, bez brige da ću ispasti budala i da me možda neće svako razumeti.
Internet je moj poetski filter za neselektivno ogoljavanje života. I nema u tome ništa nedosledno, folirantsko, blamirajuće, neprimereno. Ja sam ta koja se drala na sred Korza, iz sveg glasa na muža, da čuje cela Rijeka kad se mi svađamo. A zatim napravila uplakani selfi i fb objavu o svađi. Nisam se svađala u četiri zida. I u tom vikanju takođe vidim nešto poetsko, što drugi možda ne vide. Sestra mi je rekla: “Šta si time postigla? Samo će svi misliti da si luda!” “Ali ja jesam luda. Nema šta da pomisle.”, odgovorila sam joj.
Isto tako i vi koji me čitate i pratite na mrežama, možete pomisliti da sam luda i da moji postovi nemaju smisla. Možete da mi ne verujete, jer ne razumete kako to možeš da isplačeš svoja creva i slikaš se uporedo. (Nadam se da sam taj deo uspela da razjasnim.) Ipak, većina onoga što objavim, pa i taj uplakani post, ima prilično lajkova i srdaca. Stoga mi se čini da nije baš da ne kontate. Naprotiv, mislim da vam je sve jasno. Ovo je tekst za one kojima nije.
Tekst: Frida Šarar
