Beograd je noću mlad. Ako šetate po gradu u 2 posle ponoći, na svakom koraku ćete susresti mlade ljude kako hodaju u grupama, kako čekaju u redovima za picu, kako se svađaju i dovikuju jedni drugima nešto gnusno, kako se smeju, klate i padaju licem na trotoar, kako im pucaju naočari, puca nos i krv se sliva niz pločnik, a oni se i dalje smeju i dalje viču i dalje drže parče pice u rukama. Dok se probijam kroz gužvu tih bebećih lica koja se muvaju ispred klubova, osećam se drugačije, osećam se kao uljez u njihovoj dimenziji. Beograd noću izgleda kao planeta mladih, na koju smo mi od 35+ greškom sleteli.
Ipak, ni mladost ni noć nama nisu strani. Takoreći do juče smo bili mladi i nismo zaboravili šta to znači. Gledam ih i sve mi je jasno. Been there, done that. Stotine i hiljade neprospavanih noći, vikanja na trotoarima, pica katova i slomljenih noseva. Ova deca su tek na početku, sve to im je uzbudljivo, nepoznato i novo. Mi hodamo kroz grad kao veterani noćnog ludila.
Peđa nas je pozvao na Kontakt konferenciju. Šarar je moderator na panelu o prestonicama kulture. Tu su neki ljudi koje nismo videli godinama. Zadnji put, pre nego što je korona stavila pauzu na svet, Peđa nas je dočekao u Skadarliji razbijajući čaše o glavu. Šarar je pušio cigaru za cigarom. Tri godine kasnije, Peđa ne pije već godinu dana i spava mu se u devet. Šarar ne puši. Došli smo sa psom i detetom. Propali smo svi odreda.
Ova konferencja se tiče muzičke industrije, festivala i rokenrola, nekih stvari koje pomalo odumiru, menjaju se i odlaze u istoriju, kao i mi sami. Vidim dosta sedih glava, nekih novih bora na licima svojih prijatelja. Ali mi jedni drugima ne izgledamo staro. Meni su oni uvek isti, pretpostavljam kao i ja njima. Tek kad se uporedimo sa onim pica-omladincima iz beogradske noći, shvatim da smo matori za sve pare. Konferencija se odvija u dva-tri prostora u Cetinjskoj, tu je i apartman u kome smo smešteni. Portir digne rampu na parkingu i mi uđemo u dvorište koje je kao neka kapsula za nas koji imamo debelu kilometražu u noćima. Na osunčanoj terasi Peđinog Anti Shopa sedi Cane, sedi Kebra, sedi Pera Janjatović, sedi Firči, sedi Oliver, sede drevni osnivači Exit festivala i to dvorište u Cetinjskoj mi odjednom izgleda kao poslednja oaza jednog vremena, kao Nojeva barka za dinosauruse. Ima li smisla furati tako nešto u novom vremenu i novoj mladosti? Naravno da ima. Jer mi smo još živi. I dokle god smo živi, dolazićemo na takve terase da pijemo takve kafe i upijamo takvo sunce. Šta je problem?
U Kuli je izložba Kebrinih slika, svira Obojeni program i meni odmah neka milina oblije dušu. Odavno nisam slušala te pesme. Znam sve tekstove. Ona mlada ja, koja je pre dvadeset godina krvarila po pločnicima, probudila se negde u dubini mojih pluća. I drago mi je da je vidim.
Ostavila sam dete kod sestre. Šarar je prošetao psa i dao joj omiljene grickalice. Otisnuli smo se u noć sami, kao da se spuštamo niz džinovski tobogan sa visoko dignutim rukama i vičemo glasno „woooo-hoooooo“. Te noći, na koncertu Obojenog programa, haljina mi je bila mokra od plesa, od skakanja, od pevanja i vriske. Popila sam deset džin-tonika. Minimum. Čini mi se da su svi te noći na tom mestu bili srećni. Čudni prostor Elektropionira preplavila je nesvakidašnja euforija. Bili smo jedna mrva na mapi Beograda koja prostorno i brojčano ne znači ništa u milionskom gradu. Totalni geto, andergraund, sobna žurka. A s druge strane, bilo je tu nas iz Rijeke, Ljubljane, Skoplja, Novog sada… I svi svi svi su pevali. I svi svi svi su skakali. Taj koncert je bio vrhunac konferencije, ali i sve ostalo, paneli, izložbe, kafe, terase, psi i sunce, sve to zajedno je bio jedan festival nas koji nismo mladi, ali možemo to začas da postanemo. Samo nam pusti par taktova omiljene muzike i pričuvaj nam psa i dete i spoji nas sa ljudima za koje nas vežu uspomene.
Kad smo krenuli, rekla sam Peđi „hvala ti na svemu“. Nisam to mislila samo u svoje ime. Zahvalila sam mu se u ime svih koji sede na onoj terasi. To mesto i ta konferencija neguju jednu baštinu, podsećaju nas na jedno vreme i daju smernice gde smo sada. I što je najbitnije, omogućuju tom vremenu na se vrati, bar na veče ili dva. Otišli smo nakon Obojenog programa u Dom omladine, na koncert mladih muzičara Ive Lorens i benda Pocket palma. Nismo mi neki moljci začaureni u rokenrol. Slušali smo i slušamo sve novo što se nudi. Novo je dobrodošlo, ali ono ne treba i ne može da zameni staro. U tom Beogradu, niz čije je trotoare kao niz žile, noću tekla mladost, čije je trgove okupirala mladost, čiju je muziku diktirala mladost, dvorištance u Cetinjskoj se odmetnulo poput plutajućeg ostrva onih koji su mladost doktorirali. I udarilo kontru. Tamo je sve baš onako kako treba da bude. U isto vreme i mlado i staro. Bez ikakvih iluzija, idolopoklonstava i veličanja onoga što je prošlo. I bez ikakvih ustezanja, rezervi ili zaziranja pred onim što dolazi.
Tekst: Frida Šarar
