Ljudi koji misle da su košulje kratkih rukava zabranjeni odevni predmet, da muškarci ne treba da nose japanke i da žene ne treba da kombinuju ovu i onu boju, nemaju pojma o garderobi, nemaju pojma o modi, nemaju pojma o životu. Oni misle da se odevanje, u svojoj estetskoj funkciji, bazira na nekim zabranama. Za njih se moda artikuliše kroz „ovo se sme“ i „ovo se ne sme“. Oni nisu u toku da je moda zadnjih nekoliko decenija prestala da bude pravilo i počela da bude sloboda. Od kad su second hand shopovi i buvljaci postali cool, a ima tome i više od dvadeset godina, moda je postala eklektična i razuzdana, nisu je više definisali kanoni aktualnih kolekcija i linije vodećih tekstilnih industrija. Počeli smo da kombinujemo materijale, boje, stilove i epohe, kao nikad do tad. A od kad su, prvo Dženifer Lopez, pa onda i Kim Kardašijan, tresnule svojom upadljivom pozadinom o dotadašnji ideal ženskog tela i oterale koščati heroin look sa pijedestala, žene raznih oblika, visina i težina, dobile su slobodu da nose odevne predmete koji su im do tada bili „zabranjeni“. Vrhunac celokupnog oslobađanja mode događa se sa dizajnerima koji uvode estetiku ružnog, stil koji zbunjuje i iritira, koji deluje nelogično i nespojivo. Šuškava trenerka i kišni mantil, crocsice sa štiklama, torba dizajnirana kao ikea vreća… Moda nije tu da bi ugodila bilo kome, ona je postala artistička i aktivistička, ima zadatak da nas uznemiri i navede na razmišljanje. Upravo u tom prelazu, u tom skoku ka apsolutnoj slobodi bez ikakvih ograničenja, ona je iz dizajna prešla u ozbiljnu umetnost.
E sad, vidite, ima nekih ljudi koji tvrde da muškarci ne smeju da nose košulje kratkih rukava i japanke. Kako sad mi njih da urazumimo i izvedemo ih na pravi put? Kako slepom da objasniš boje? Kako im uopšte ilustrovati da pozicija iz koje oni progovaraju proizlazi iz malograđanske snobovštine koja garderobu posmatra kroz jedan veoma lokalni kulturni kod, koji je pritom i zastareo. To me podseća na onu „modu“ pre Drugog svetskog rata kad se učitelj prepoznavao po kaputu, domaćica po marami, dečak po kratkim, a muškarac po dugim pantalonama, kad se garderoba šila po meri i nosila decenijama. Zamišljam da bi u tom univerzumu bilo smisleno zabraniti neki odevni predmet. Međutim, ako danas, u eri Zare i H&M-a, kad tekstilna industrija svojom masovnom proizvodnjom zagađuje ovu planetu, kad ležimo na hrpama garderobe koju više ni humanitarne organizacije ne žele da prime, jer im ne treba, kad smo fizički, kreativno, ideološki, toliko zasićeni modom, da smo je izvrnuli u ironiju, obest i anarhiju, neka Slavica narogušeno i gordo tvituje o zabrani košulja kratkih rukava, kao da je to neupitna istina koju nam ona kao modni prorok prenosi, ukorava nas i prosvetljava, pa to je da umreš od smeha.
Nije meni smešno tuđe neznanje, nego mi je smešno kad neko ne zna da ne zna i pritom zauzima arogantan stav autoriteta i znalca. Kako bi im se samo nasmejali neki tamo Kubanci, Jamajčani ili Havajci, kojima je košulja kratkih rukava noseća greda jednog takođe lokalnog kulturnog koda, koji svesrdno afirmiše i ikonizira ono što naš mali građanski univerzum zabranjuje i negira.
Na kraju, da je taj odevni predmet nešto tako prokleto i zabranjeno, ne bi ga iz godine u godinu, iz sezone u sezonu, oduvek i zauvek, bilo u svim prodavnicama širom sveta. Ne bi se proizvodio, ne bi se prodavao, ne bi se kupovao. Očito da nije zabranjen, proširite vest svima koji još uvek nisu čuli.
Tekst: Frida Šarar
