Prošlog vikenda je Slaven Tolj imao oproštajnu izložbu u Muzeju moderne i suvremene umjetnosti, na čijem čelu je bio poslednjih osam godina. Za nekoliko dana Slaven se vraća u svoj Dubrovnik, a mi u Rijeci ostajemo siromašniji za jednog izvrsnog umetnika, vrednog i požrtvovanog rukovodioca i delatnika u kulturi, divnog toplog čoveka i prijatelja. Bože me prosti, započela sam ovaj tekst kao neki govor na sprovodu, a čovek je živ i zdrav i dolaziće nam, nije Dubrovnik preko sveta. Međutim, ta njegova izložba ipak nije bila obična i jedna u nizu. Ona je simbol opraštanja, ne samo Slavena od Rijeke, već opraštanje svih nas od titule prestonice kulture, opraštanje od velikih hrvatskih umetnika koji više nisu sa nama i na kraju, opraštanje grada od dugogodišnjeg gradonačelnika Vojka Obersnela. U Rijeci se događa kraj jedne ere, a Slaven je sve nijanse tog prelaza detektovao i pobrao svojim umetničkim senzorima, pretočio iz u izložbu i stavio pred nas.
Sve to me jako dirnulo. Ni nalik uobičajenim gradskim otvaranjima na koja ljudi dolaze da bi bili viđeni. Ceo događaj je bio tako intiman, prirodan i neformalan, tačno onako kako se i očekuje od Slavena. Izložba je, u svim njenim aspektima, od kamenih blokova rasutih oko muzeja, preko hrpe kamenja na gradilištu, divovskih portreta Rikarda Benčica na crvenom platnu, preko Slavenovog likovnog „pozdrava“ na ulazu u muzej, zaključno sa video radom koji mi je nekoliko puta naterao suze na oči, zapravo jedna priča o prolaznosti i trajanju, o gubitku i oproštaju, o onome što se menja i onome što opstaje, o onome što je drugačije i onome što je isto. To je takođe priča o ljudima i idejama, o odgovornosti i moralu, o lepoti i slobodi, o onome što činimo za druge i što drugi čine za nas. To je priča o Rijeci, o gradu koji se oslobodio i ostao svoj, u kome se građani pitaju, u kome kulturne institucije vode apolitični ljudi, u kome se diše drugačiji vazduh nego u mnogim, da ne kažem svim gradovima nekadašnje Jugoslavije. Rijeka je biser i Slaven to vrlo dobro zna, on iskreno voli Rijeku i želi joj najbolje, doživljava ovu smenu „riječkih epoha“ veoma lično, kao da je rođen tu.
Još nije otišao, a već govori o planovima koji će ga uskoro ponovo dovesti ovde. U stvari, on ne govori, nikad nije ni bio naročito pričljiv, a od kad mu je, iz zdravstvenih razloga, moć govora smanjena, mi samo donekle naslućujemo šta mu je u glavi. Međutim, ovom izložbom je rekao i razjasnio sve. Šetajući po kompleksu Benčić i razgledajući Slavenove radove, konačno smo uspeli da sagledamo i one delove njegove glave koje govor odbija da nam prenese. Njegov jezik je umetnost, on taj jezik i dalje govori izvrsno. Dok sam sedela na prostirci na šljunku ispred muzeja i gledala taj video rad, naizmenično sam se ježila i kretale su mi suze. Prvo, zato što sam videla u praksi da umetniku ne treba govorni aparat da bi komunicirao. Slaven nam je rekao sve što ima, a da nije progovorio ni reč. Drugo, jer sam videla koliko mu je stalo do Rijeke i koliko je svestan šta je najveće bogatstvo ovog grada. Treće, jer je duvao noćni letnji vetar, oko mene na šljunku su sedeli dobri ljudi, pili smo pivo iz flaše, to mesto kao da se pretvorilo u nekakvo svetilište svega što na ovom svetu valja. Nedaleko od nas, na stepeništu, sedeli su bivši i aktualni gradonačelnik, neformalno odeveni, neformalno prisutni, stopljeni sa ostatkom gledališta.
Kasnije, kad nas je noć nasukala u obližnje barove, rekla sam Slavenu koliko me je dirnuo njegov omaž Rijeci. On i ja, koji nismo iz ovog grada, možda objektivnije i lakše percipiramo koliko je to jedno čarobno mesto. Znam desetine ljudi iz celogregiona kojima je Rijeka grad snova i maštaju da žive u njemu. Ne zbog geografske pozicije i mora, već zbog slobode koja ovde živi kao neka samonikla biljka na hektarima sumornog neprobojnog političkog betona. Kad ta biljka jednom nikne, ona zove i privlači one koji je održavaju. U Rijeku dolaze, ostavljaju komadiće sebe i odlaze dalje, prekrasni ljudi. Poput Slavena.
U Rijeci se rađaju, vole je i vode, prekrasni ljudi, poput gospodina Obija, koji je nedavno otišao u penziju. Nedavno smo ga sreli u Opatiji na otvaranju neke izložbe, a on je gledao u daljinu i rekao nam: „Znate šta je najbolje u ovoj Opatiji? To što ima pogled na Rijeku!“ Na povratku, dok smo se vozili autom, bila sam pod utiskom tih njegovih reči. Rekla sam Šararu: „Malo je gradonačelnika koji ovako vole svoj grad. Vi Riječani ste baš srećnici što ste takvog imali.“ To isto misli i Slaven, rekao mi je da je pokušao da zahvalnost i poštovanje pokaže u svom video radu. A čini mi se da je i ostatak izložbe slao jasnu poruku: mi imamo dobre temelje, imamo kamene blokove koji su nam potpora. Ako ne znamo da ih upotrebimo, oni će stajati rasuti i besmisleni, kao neka smetnja. Ako se popnemo na njih, videćemo više i dalje. Ako ih ugradimo u sebe, bićemo bolji. Rijeka ima dragocenu baštinu, koja nije materijalnog tipa. To je baština slobode, koju nam ostavljaju oni koji odlaze, koje moramo biti svesni i ostati na dobrom kursu, kad dođe do smene „epoha“.
Tekst: Frida Šarar
