Sutra je Uskrs. Okitila sam stan, raščistila zimske sedimente nepotrebnih lomova, kupila cveće, ofarbala jaja, napunila frižider sirevima, našla dobar recept za šunku u testu, napraviću kolač od jagode i kupiću još cveća danas na tržnici kad odem po sveže povrće i voće i po neki solidan komad buta u mesaru kod Buce. Biće to savršen Uskrs, jer sam tako rešila. I vreme će biti lepo, sunčano. Otvoriću balkon, more će da se presijava i Odri će da laje na galebove, a ja ću da mirišem na tamjan kojim sam okadila stan i da nosim nešto belo ili crveno ili roze. I vino ću da pijem, ali umereno, nisam raspoložena za opijanje, samo jednu čašu ili dve, želim da budem bistra i svesna i da njušim Borisovu kosu. Ići ćemo ujutru u crkvu i zapalićemo sveće za naše žive i mrtve, mislićemo na njih i bićemo sa njima, ali Borisu će onda postati dosadno u crkvi pa će početi da mi postavlja hiljadu pitanja i otići ćemo pre vremena, jer on jedva čeka da pojede sve čokoladne zečeve i da nas pobedi u lupanju jajima, da posle doručka šutira loptu i da obori deo aranžmana sa stola. Neću da se ljutim na njega, uopšte nemam kapaciteta za ljutnju, rešila sam da proslavim Uskrs i uživam u toj nameri, jednako kao što ću uživati i u njenom ostvarenju. Mada ne znam da li je „uživanje“ prava reč, jer nije poenta u hedonizmu i ambiciji da se bude srećan, niti ja više imam takvu ambiciju, niti je to što očekujem od Uskrsa neka nametnuta idila, estetika ili imperativ vremena. A isto tako nije bunt protiv bilo čega i teranje inata bilo čemu. Baš me briga ko šta misli o Uskrsu i ko šta očekuje od mene u kontekstu tog praznika. Pristupam mu nevino i bez ikakvog cinizma. Uskrs je bukvalno i figurativno najlepši i najsmisleniji praznik. To je praznik svakog dobra koje se ikada izdiglo iz pepela, nakon što ga je rulja dokrajčila. To je praznik pobede mrtvog dobra, onog za koje smo mislili da je nadjačano, ugušeno i satrto. To nije neka jadna vera u šačicu preostalih nada, to je luda vera u nemoguće, a samo takva vera me zanima. Jer kad čovek dođe u izvesne godine, svašta u njemu i van njega bude mrtvo. Razvodi, selidbe, bolesti, gubici roditelja, prijatelja, sve su to male smrti i što duže živiš te smrti zaposedaju sve veći procenat tvog bića. Možeš da im se prepustiš i da umreš i sam. Ili možeš da živiš. Taj izbor je tvoje vaskrsenje. Niko ne može sutra da podigne moju majku iz groba. Ali onaj deo moje duše koji je umro za njom, može da oživi, ako ja tako rešim i ako u to verujem. Nije to nikakvo trućanje o „pozitivnim mislima“, misli ne mogu da budu pozitivne na silu, ništa nema smisla ako je na silu. Moja odluka o savršenom Uskrsu nije proistekla iz težnje ka bilo kakvom cilju. Nema cilja, baš nikakvog cilja, samo puka lepota, opipavanje svemira, udisanje sadašnjosti koja je uvek bolja, poletnija i smislenija kad nešto imaš u planu. A ja sad imam u planu jedan sunčan, mirisan, pastelan i ljubavan Uskrs. Kad on prođe, pojaviće se na horizontu nešto novo. I tako do sudnjeg dana.
Tekst: Frida Šarar
