Nešto više od dve godine svog života sam, bez predaha i pauze, 24/7, čuvala dete. Muž ga je takođe čuvao, zajedno smo bili u tome. Prvih 40 dana bebinog života on je iskoristio sve godišnje odmore i bio tu podjednako kao i ja. Onda je morao da se vrati na posao, a ja sam ostajala sama sa bebom u tom beskonačno rastegljivom vremenu, radnom vremenu svog muža kome se ne vidi kraj, a koje se završavalo u 16h. Čekala sam ga kao ozebao sunce, a on ne bi imao ni trenutak za odmor kad se vrati, odmah bi s vrata uzeo bebu, krenuo u kuhinju, pokušavao da me rastereti mentalnog i psihičkog pritiska koji se desi kada ste jedina osoba na koju se svali odgovornost za život tek rođenog čoveka. Ja od te odgovornosti nisam mogla da spavam, nisam mogla da mislim, da odmorim, da se opustim. Čula sam svaki bebin uzdah, meškoljenje u snu, njegov iznenadni plač je u mojoj glavi odzvanjao jasno i precizno u vidu reči „Gladan saaam“ ili „Presvuci meee“. Tačno sam znala šta mu treba, moj mozak je bio naštelovan da razume frekvenciju njegovog plača i nikada nisam zaspala ozbiljno i duboko. Spavala sam površno i usput, uvek na usluzi svom tek rođenom sinu. S druge strane, otac, koliko god se trudio da ravnopravno učestvuje u roditeljstvu, nema tako naštelovan mozak. On zaspi kao klada, ne čuje bebine mekane uzdahe i mnjackanje u snu, ne razume jezik bebećeg plača. Ne postoji ništa slično tom fokusu, tom punokrvnom prisustvu, tom načinu učestvovanja u nečemu, kao što majka učestvuje u životu svog deteta. U prvim mesecima bebinog života, životi majke i deteta su još uvek srasli i neraspetljani, kao duša koja se podelila na dva tela. Potrebno je da prođe vreme da bi se oformile dve samostalne duše.
Onda je beba počela da jede čvrstu hranu, a ja sam se fanatično posvetila tabelama ishrane, preporukama Svetske zdravstvene organizacije, člancima o organskim namirnicama i grupama na fejsbuku gde su mame delile zdrave recepte za kašice. Počela sam svaki dan da kuvam, pasiram, mesim, tri sveža obroka dnevno, pretvorila sam se u pogon za izradu zdravih kašica, svu svoju energiju sam posvetila njegovoj izbalansiranoj ishrani, radila sam tri smene dnevno kao mama i nikada niko nije pričuvao moje dete ni na pola sata. Slušala sam mame koje pričaju kako im znači „pomoć sa strane“ i razmišljala kako to mora da je neki neuporedivi modus roditeljstva, ni približan ovom mom. Razlika između „imati pomoć sa trane“ i „čuvati bebu potpuno sam“ gotovo je ravna razlici između imati i nemati dete. Ja sam dve godine svog života poklonila sinu. Nisam otišla na kafu, nisam otišla u kazalište, nisam otišla nigde. Ako bismo negde išli, sa sobom bismo vodili bebu, ali to je bilo retko. Ljudi su počeli čudno da nas gledaju, kao neke osobenjake koji su izabrali da žive u pećini i ne vide belog boga od kad su dobili dete. Pogotovo su tako gledali na mene, koju nakon rođenja deteta nisu videli narednih par godina. Ljudi ne shvataju kako je biti majka od jutra do mraka i od sumraka do svitanja, svaki dan i svaku noć. Dve godine ja nisam živela, nisam mislila na sebe, bila sam sebi zadnja rupa na svirali, ostavljala sam svoje interese za kraj, kad na njih dođe red, a red nikad nije dolazio. Posmatrala sam taj period života kao veliko kaljenje, epski izazov i dril kome nema ravnog, ali nisam bila depresivna, niti sam bila nesrećna. Majka sam jer sam ja tako odabrala i teško je, ali koga briga. Guraj dan po dan.
Onda smo ga upisali u vrtić. On je uvek bio dobar, razuman i društven, nije plakao ni jedne sekunde, nije se bunio, radovao se vrtiću. Posle par probnih dana, ostavila sam ga tamo od 8 do 12h i vratila se kući. Nakon dve godine ušla u prazan stan i imala četiri sata na raspolaganju. Prvo što sam osetila bila je ogromna praznina. Pomislila sam da je stan sada prazniji od svih propalih silosa, napuštenih arena i univerzitetskih amfiteatara noću. Neverovatno kako duh deteta, poput neke slatke vazdušaste pene, napuni prostor, prikrije vreme, zauzme svaki atom sobe. Deca su kao vatrometi duha, ogromna životna radost pršti iz njih. Ali mi to i ne primećujemo dok su tu, tek kada odu i kada se suočimo sa prazninom, shvatimo koliko su ogromna naša deca.
Dakle, četiri beskonačna sata. Kao da mi je neko dao svu slobodu sveta. Odjednom se na vratima pojavila ona stara ja, koja je nekad mislila samo na sebe. Stidljivo me upitala hoću li možda da je isfeniram, da joj nalakiram nokte ili da gledamo neki film u tišini. O bože, za četiri sata mogu da uradim sve to i još pet stvari. A sutra ću imati još četiri sata, prekosutra još četiri i tako u nedogled. Moja sreća je bila ogromna, nisam očekivala da će sloboda doći tako naglo i tako jednostavno i da joj je ime „vrtić“. Odjednom sam imala slobodu i imala sam dete. Imala sam sve. Dve godine rada u rudniku se isplatilo.
Ubrzo je moj sin počeo da spava u vrtiću i ostajao tamo po osam sati, a ja sam polako počela da zaboravljam na ono vreme kada sam bila samo majka i kada je beba vladala mojim životom. Nisam više bila tako zahvalna na vremenu i slobodi. Čovek se brzo razmazi i počne da uzima stvari zdravo za gotovo. Moje dete sada već više od dve godine ide u vrtić, a meni često i tih osam sati bude malo da obavim sve što sam isplanirala.
Ponekad razmišljam da li bih mogla opet, sve iznova. Jesam li spremna za još dve godine „ropstva“. Nisam sigurna. Kratak je ovaj život, moja mladost na izmaku. Ne znam da li imam snage za takav poduhvat. Odluka o prvom detetu je često maglovita, iracionalna i intuitivna. Dok se o drugom razmišlja sa mnogo više opreza i odgovornosti, jer znamo šta nas čeka. Svaka čast svima koji imaju dvoje i više dece. Mislim da je to gotovo nemoguće bez pomoći sa strane. Onima koji su to uspeli, skidam kapu. Majkama koje su to izvele bez pomoći očeva, njima se klanjam.
Mene je roditeljstvo promenilo zauvek, napravilo duboke brazde na mom biću. Osnažilo me, uništilo me, rasturilo me i sastavilo me. Nema radikalnijeg, dubljeg, ekstremnijeg i fatalnijeg iskustva od „biti majka“. To je životna promena kojoj nema ravne. To je karta u jednom smeru i odricanje od same sebe, žrtva koja bi bila okrutna, besmislena i brutalna, kad je ne bi opravdavala, činila je uzvišenom i ublažavala, ta beskonačna svemirska ljubav.
Tekst: Frida Šarar
