Evo me u snežnom dvorcu, daleko od realnosti. Čim sam ušla kroz zelena masivna vrata sa glomaznom gvozdenom bravom, osetila sam miris doma. Taj miris me zagrli i kaže „dobrodošla si!“. To je miris oblaka koji pripremaju sneg, miris starog drveta i okruglih prozora, miris rumenih obraza tetkica koje kuvaju potaž od graška i miris školskih ekskurzija iz prošlog stoleća. Ovo nije dvorac za uticajne i moćne, ovo je dvorac za tihe i ranjive, za mislioce i sanjare, za pesnike čija poezija nije u knjigama, već u zapetljanim lavirintima srca, kojima ću probati da nađem ključ. Jer to je moj zadatak ovde: dozvati poeziju koja spava ugnježdena u ljudima. Mi ne učimo da pišemo, mi ne pravimo pesme, mi samo pratimo tajne znakove koji vode do poezije. Ona je živa i tu je, ja ću vam pomoći da je opipate u mraku.
Kao i uvek, u dvorac stižu ljudi svih dobi i profila, ali ta spoljašnjost nas ne zanima. Ono iznutra je isto: svi do jednog imamo jedan deo duše čistiji od ovog gorskog snega, deo koji civilizacija nije okaljala svojim širokim spektrom gadosti, deo koji se zatomio u podzemlju naših društvenih persona, a koji se u ovom dvorcu kao malo gde na svetu, oseća probuđeno, živo i shvaćeno. Sve, ali sve je drugačije ovde. Ovo je paralelna stvarnost. Vazduh je drugačiji i zidovi kao da su natopljeni nevinošću i smehom generacija dece koja su sa svojim školama i vrtićima dolazila u dvorac svih prethodnih decenija. Ovo je dvorac za čiste duše. Toga nema nigde u svetu. Čisti nemaju stalež, niti ih zanima moć. Njihova čistota prolazi ispod civilizacijskih radara. Nikad ih niko nije stavio na presto i smestio u dvorac. Oni su otpadnici i marginalci. A opet, gle čuda, evo nas u dvorcu, koji je ovih nekoliko dana samo naš. Na ovom mestu kao da se otelovljuje neka svemirska pravda i daje šansa čistoti, da se pojavi, da se opusti i razbaškari. I zaista, to se i događa. Naše duše slobodno lete oko dvorca, dobacuju se snegom, dok mi dremamo posle ručka, ušuškani u kariranu posteljinu. Kad izađemo u šetnju i udahnemo ledeni vazduh, duše se odmetnu gore, među vrhove borova i gledaju nas odozgo kako sićušni ostavljamo tragove u snegu, onda se strmoglave s visine opet ravno u nas i mi zasvetlimo u šumi. Dok tako hodamo i svetlimo na trenutak nam se učini da nema ničeg normalnijeg od ovakvog života: osećati svetlost duše na površini svoje kože. Kad sam bila dete, ja sam mislila da se tako živi. Nisam imala pojma da će mi odrastanje otkriti sumanutu realnost: niko ne živi na površini svoje kože. Ovo je svet ljudi zakopanih u sebe. Ovo je mračni svet koji ne da svetlu da izroni.
Zato je dvorac čudo, svetsko čudo. Brod čistih duša koje su isplivale na površinu. Jedino normalno mesto na svetu. Nije ni čudo što miriše na dom.
Tekst: Frida Šarar
