U kući mojih roditelja otac je sam, pretvorio se u sparušenog starca, duša kuće se svela na jedno telo, koje diše u prostoru gde su svi atomi mrtvi. Kad je mama umrla, umrla je i kuća. Dok je ona bila tu, zidovi su pevali, vazduh bio topao i mekan, lebdeće čestice prašine u snopu jutarnjeg svetla imale su oblik ljubavi. Kad uđeš u kuću, ušao si u prostor zasićen majkom. Nema više takvog prostora za mene, na celom svetu. Od kad je umrla osećam se kao beskućnik, u svojoj kući, tatinoj kući, bilo gde. Svet bez majke je grub i hadan, bez skloništa. Kako da čovek prebrodi taj gubitak?
I u domovima mojih baba na selu, osećala se ista mekana punoća molekula od kojih je sazdana stvarnost, kao i u kući moje majke. Dobro, ne baš ista, ali jako slična. Čestice sveta koje su okruživale majku imale su neutralan miris i neprimetno umirujuće dejstvo. Jer majka je moj izvor i ishodište, prvi miris života i ljubavi srastao uz mene, ugrađen u njuh, njuh sam. Tek kad je mama nestala i kad su se molekuli ispraznili, osetila sam nekadašnje dimenzije njenog prisustva i miris njenog mirisa. Dok je bila živa, sve to je bilo nevidljivo i podrazumevano, kao što se temelj na kući ne vidi. Posledice i dimenzije nečijeg odsustva, prava su mera njegovog prisustva.
Vazduh u kućama mojih baba je bio podjednako pun zgusnute ljubavi, ali nimalo neutralan i nevidljiv. Taj vazduh je mirisao na ćilime, na sveže pomuzeno mleko, na vatru, kišu, stari kredenac, slatku kafu, zlatni dukat, na ruke koje nikad nisu nalakirale nokte, na plavi sapun kojim se peru platna, na bunar, zoru, seno, na veliku drvenu kacu, na paprike iz bašte i muškatle, na bunar u dvorištu, na zemlju i ljubičice, na pečeni kukuruz, na reku, na šumu.
Kad čovek odraste vazduh izgubi punoću i život prestane da bude živ na način na koji je nekada bio. Smisao iščili iz čestica sveta, babe i majke umru, i mi ostanemo tako zatečeni i sami u besmislu. Vratiti smisao u svet najveći je izazov zrelosti. Smisao nikad više nije stabilan i prisutan kao što je bio. Stalno nam izmiče, presipa se iz šupljeg u prazno i ta praznina je nešto što odraslog čoveka definiše. Na toj praznini konzumeristički kapitalizam danas gradi svoje imperije. Sve što može da posluži bar privremenom maskiranju besmisla, dobro se prodaje. Sve što stvara iluziju smisla, dobro se prodaje. Sve što se predstavlja kao smisao, dobro se prodaje. Smisao danas previše košta, a prekratko traje. Ali kad si očajan, a to današnji čovek jeste, uzimaš sve što ti dođe pod ruku i ne pitaš za cenu. Ima li taj smisao deklaraciju, garanciju, je li bezbedan po zdravlje? Nemamo vremena za ta pitanja. Mi smo kompulsivni žderači simulakruma smisla.
Ponovo uspostaviti punoću u molekulima svoje stvarnosti znači puno posla: raskrčiti šumu lažnog smisla, preživeti odrone i klizišta nakon toga, pedalj po pedalj izgraditi novi ekosistem i gledati kako raste nova šuma, vaša, zdrava, trajna, koju ćete ostaviti deci da napuni njihove molekule, dok ne odrastu. Za tu šumu treba vremena, strpljenja, karaktera, stabilnosti, odricanja, vere, nade i ljubavi. Skoro ništa od toga današnji čovek nema. Ali kao što svaki pojedinačni život ima neslućene zaokrete i nepredvidive skokove, pa od njega ni u najvećem mraku ne treba odustajati, tako mislim da i čitavo čovečanstvo ima svoje ćorsokake od kojih nijedan nije fatalan, nije smak sveta. Istorija uvek nađe način da samu sebe spasi. Tako će biti i ovaj put. Samo što mislim da ovaj put, više nego ikad, rešenje leži u pojedincima, u retkim srcima, u malim hrabrostima, u ličnoj slobodi, u ljubavi za bližnje. To će spasiti svet, nikakvi pokreti i revolucije. Društvo je previše letargično i mlitavo da bi se stisnulo u jedno telo i krenulo u akciju. Sve je sada na pojedincima.
Svet se menja na razne načine, novim otkrićima, novim revolucijama u ljudskoj misli, novim tehnologijama, novim političkim praksama, novim građanskim slobodama, ima bezbroj načina da se promeni svet i mnogi od njih mogu da izgledaju kao globalna promena paradigme, ali da u suštini ništa ne promene, da ispod svih tih novih jezika, tehnologija i zakona, u suštini ostanemo isti, sa istim teskobama i problemima, kao i ljudi pre nekoliko hiljada godina.
Ono što najviše menja svet je promena u ljudskim srcima. Te promene mogu biti male i na prvi pogled neopažene. Mogu da prođu ispod radara aktuelnih trendova i etabliranog stvaranja. Te promene mogu da ne prevazilaze okvir naše porodice, onoga kako se odnosimo prema roditeljima i prema svojoj deci, a pre svega sami prema sebi. To je ono što suštinski menja svet. Ambiciozni angažmani po raznim scenama i bojnim poljima ne znače ništa ako ste zapostavili sebe, ako ne razumete i nemate ljubavi za sebe i one oko sebe. Kad bi svako od nas krenuo od te ljubavi, svet bi istog trenutka postao savršeno mesto.
Tekst: Frida Šarar
