Prvi put sam tu bol osetila sa dvadeset i nešto. Bol za onim što je prošlo. Nostalgiju. Plakala sam satima, kao da mi je granata pala na srce. Nisam imala pojma da je ta bol inicijacija za ulazak u novu eru života. Nije mi palo na pamet da bi se takav plač mogao ponoviti i da će, štaviše, nostalgija da postane sastavni deo mojih dana, moje jave i mojih snova. Kad neko kaže "nostalgija", uglavnom su asocijacije romantične, tužnjikavo ušećerene, dirljive kao požutela razglednica, mekane kao čežnja, dobre kao ideja da smo nekad negde u životu bili ispunjeni i srećni. To je ta konzumeristička i instagramistička predstava nostalgije. Jedna lepa tuga za onim tamo, koja može, a i ne mora da vas snađe.
U mom životu nostalgija se pojavila kao bezimeni osećaj, kome sam tek nakon dosta godina dodelila to ime. To je jedan od najtežih i najbolnijih osećaja na svetu. Jedino deca ne znaju za nostalgiju, jer ne znaju za vreme i za prolaznost. U tome je tajna njihove bezbrižnosti. Oni nisu iskusili veliki strah od smrti i veliku bol za onim što je prošlo. Taj strah i ta bol su vesnici odrastanja.
Sećam se lepo tog dana, u jednom malom stanu na Medaku, pored stanice trolejbusa 29, okružena smeđim tonovima drvenog nameštaja i granama lipe koja je rasla pored prozora, sećam se kako se ta plima digla iz moje dijafragme i preplavila me svemirska tuga kakvu nisam osetila nikada pre, kao poplava sećanja, bujica koju ništa nije moglo da zaustavi, a koja je u sebi nosila:
teksturu asfalta na putu od kuće do škole, krivine seoskih ulica, zelene zidove učionica, mahovinu na krovovima, onaj veliki orah u dvorištu, miris moje i sestrine sobe, somotske latice ljubičica, način na koji selo nosi godišnja doba, novogodišnji program na televiziji u zavejanoj kući, zvezdice koje lepim u uglove očiju, bež odelo mog učitelja, vuneni džemper sa tri bubamare, crvene sanke, deda Brankovu radionicu, vašar kod crkve svetog Petra, uvijače za udžbenike na kojima su narodi i narodnosti Jugoslavije, grana jedne jabuke sa koje sam visila naglavačke, mamini zagoreli kolači, mali pas Rambo, babe, dede, vinogradi, štale, sve te kuće pune života, svi putevi kojima smo se kretali moj bicikl i ja, ogromna snežna brda na kojima sam se sankala, sve je to sada mrtvo, prepušteno drugim ljudima i drugom vremenu, oronulo i zaraslo, napušteno i na prodaju.
Nisu to samo puki prizori i uspomene. To su žive ćelije mog bića koje više nemaju mesto u svetu. Onaj način na koji svetlost pada kroz prozor učionice, to sam ja, i to ću uvek biti ja, ali to ne postoji. Kao što moja majka više ne postoji. Kao što ni mene jednom više neće biti na svetu. Prvi udar nostalgije nikad neću da zaboravim. Prvo suočavanje sa prolaznošću. Taj šok i ta bol, ne znam kako sam se smirila. Posle toga više nikad nisam bila dete i nostalgija je postala moj svakodnevni gost.
Noćas sam sanjala kako sedim u kući moje nane i pričam o tome kako je lepo kad, nakon što umreš, tvoji potomci dolaze na mesto gde si živeo, koje i dalje miriše na tebe. Pomislila sam kako nana mora da je srećna. Čak i nije toliko mrtva dok joj je kuća tu i dok smo svi mi tu. Kad sam se probudila osetila sam mulj one bujice kako mi pritiska pluća. Nema tu leka. Nostalgija se ne može prevazići ni ućutkati, ona je jedna od osnovnih egzistencijalnih situacija. Nije stvar izbora, ni romantičnog sećanja, već najdubljeg i najživotnijeg osećanja da smo zauvek napustili nešto svoje, da smo napustili sami sebe i da naša sećanja o nama kruže kao duhovi po svetu. Taj osećaj je najbliži osećaju tugovanja za umrlim. Možda je to način na koji nas priroda priprema na gubitke. Što sam starija, nostalgija me zapljuskuje sve češće, duša mi trenira bol. Jer tek predstoje odlasci i rastanci. Ne mislim samo na smrt, već i na prijateljstva, ljubavi, odrastanje deteta, sećanje da mi je nekad bio u stomaku i da sam u naručju držala bebu. Nostalgija radi punom parom i održava me u formi, kao vakcina za preživljavanje promene, kao podsećanje da će sve proći.
Tekst: Frida Šarar
