Kad sedneš na čamac ili brod i kreneš da se udaljavaš od kopna, tvoje biće kao da počne da se ljušti i ostavlja na obali sve spoljašnje slojeve, nametnute oblike, ljušture koje guše, kontekste koji ti izazivaju nemir, beskonačni teški materijal usidrenosti u život, koji te čini sigurnim i ujedno anksioznim. Na more se otiskuješ nag i sam, prazan i lak, bezimen i miran. More ne trpi sve te komplikovanosti kopna, ili one ne znaju da plivaju. Šta god da je, brige ostaju na obali bespomoćno, dok se ti, slobodan, polako nivelišeš iznutra i otkrivaš u svojim plućima još jedna vrata, još jedan sprat ili podrum, do kojeg inače ne stigneš da udahneš, gonjen tempom kopnenog života.
Tempo mora je drugačiji, pušta te da dišeš, poziva vazduh duboko u pluća i odjednom osećaš svoj grudni koš, rebra se ujednačeno podižu i spuštaju, ti si tu i živ si, sve je kako treba da bude, čak i onaj rusvaj na kopnu sa ove udaljenosti kao da ima smisla, sve ima smisla, nepravilnosti naležu jedna na drugu, iz učaurenih grešaka izležu se nepredvidive alternative, pa i patnja i smrt, sve što postoji u svemiru, baš je onako kako treba da bude. Sve je isprepeleteno i povezano, i ja sam deo toga, i dišem. Apsolutni mir.
Taj mir traje nekoliko trenutaka, on je kao vatromet koji osvetli panoramu, mrak te opet apsorbuje i zamuti pogled na sveopšti sklad. Ali ja znam da taj sklad postoji, ne moram da ga gledam stalno, videla sam ga i uverila sam se. Taj sklad je Bog. Svaki sledeći put kad moja svest ispali vatromet nad svemirom, to više nije dokaz ni uvid, već poljubac Boga, koji uvek počne disanjem, silaskom u podrum pluća, osećajem mira koji ne izmamljuje ni meditacija ni disciplina uma, nego odlazak na more.
Ostrvo je način postojanja na moru. Ono je sličnije brodu nego kopnu. Kad kročiš na otok, tvoje brige i dalje ostaju tamo na onoj obali sa koje si krenuo. Dok se vozimo krivudavim putevima između vinograda i maslinika, od jedne do druge uvale, pejzaž komunicira sa mnom i poručuje mi da sam na ostrvu. Nema ovakvih pejzaža na kopnu, ovde vladaju drugačije zakonitosti, drugačija estetika i drugačiji ljudi. Svi otočani su pomalo ludi, ako ih procenjujemo merilima „kopnenog normalnog“. Ali ne možemo ih procenjivati tako, jer ovde su i kriterijumi drugačiji. Ovde je normalno biti lud. Prepušten si moru i nisi prepušten moru, ostavio si brige i nisi ih ostavio, imaš obaveze i teskobu kopnenog čoveka, ali more im ne dozvoljava da te obuzmu. Ostrvljani su stalno na klackalici između dva sveta. I ne daju se ni tamo ni ovamo. To ne može svako, moraš biti dovoljno žilav i lud. Ti ljudi ne odudaraju od ostrvske prirode. Oni su deo raskošne vegetacije, otporne na sunce, so i vetar. Oni pripadaju ostrvu, kao i ova borova stabla što su se natkvesila nad more. A mi smo tu poput mekušaca što su svoje oklope ostavili na kopnu, u potrazi za odmorom od besmisla, za bezbrižnošću i mirom. Razlivamo se po krivudavim putevima kroz vinograde, prianjamo uz borove hladovine, raspršujemo se u maestral, tražimo izgubljene niti, da se opet ukopčamo u svemir, da prodišemo kroz prirodu, da nas poljubi Bog.
Tekst: Frida Šarar
