Na svakoj radionici poezije naučim ponešto od mojih polaznika. Nikad to nije jednosmerna putanja gde samo ja dajem, a oni upijaju. Mnogo puta oni mene iznenade, inspirišu i uteše, potpuno nesvesno i slučajno. Mada ništa nije slučajno. U toj razmeni energija, emocija i poverenja, dogodi se neki vrtlog u kome ti se sve što si dao vrati nazad, na neočekivan i nepredvidiv način. Po tom principu se odvija Kjerkegorov apsurd vere – ulog iz srca koji ne očekuje ništa zauzvrat, koji u ekstremnim biblijskim okolnostima ide do razmera žrtve, jer onaj koji daje i veruje u nešto više, nešto sveto i neprocenjivo, na kraju dana biva nagrađen i vraća mu se sav ulog. Taj apsurd svemira zove se Ljubav, njena logika je izvan svih racionalnih, moralnih i pojmljivih zakona, u ljubavi nema kalkulacija i proračuna, u ljubavi nema odmeravanja snaga, u ljubavi nema borbe za moć, nema nagrade i kazne. Ljubav je apsurd i čudo, sve je u njoj moguće.
Radionica poezije za mene nije posao, niti su ljudi koji tamo dođu moji klijenti i stranke, niti je vreme koje provedem s njima moja obaveza. Oni su lica, duše i srca koja će se otvoriti nad tim stolom za kojim sedimo i pišemo. Oni su isto što i ja, komplikovani, manje ili više sjebani romantici koji pišu poeziju. Sigurno da imaju i loše strane, možda su u svakodnevnom životu neki od njih grozni ljudi, ali čak i kad bi mi masovni ubica došao za taj okrugli sto, videla bih u njemu bol i strah i traumu i usamljenost, pre nego agresiju, krvoločnost i zversku prirodu. Te radionice mi vraćaju volju za životom. Kad dođem kući, muž me pita kako je bilo i ja uvek kažem odlično. I stvarno to mislim, tako i osećam. Satima sam nakon toga rascepljena i otvorena ka celom svetu i spremna da mi se u glavi desi intergalaktički propuh. Osim toga, znam jer upravo sam svedočila tome, da na svetu postoje dobri ljudi, ne da postoje, nego su svi u određenoj meri dobri, dobro je svuda oko nas i u svakom od nas, samo vešto zamaskirano i komplikovano zapakovano, nedostupno nestrpljivima i onima bez saosećanja.
Ponekad se desi da njihovi stihovi korespondiraju sa mnom i govore o mojoj boli na način na koji sama ne bih mogla. Nekad mi stih sa radionice dođe kao rešenje koje otključava brigu koja me trenutno mori, a ponekad me pomazi po glavi i kaže biće sve u redu, učestvuj u lepoti sveta sa svom tugom koju u sebi nosiš i koža mi se naježi od takvih tajnih poruka koje putuju mističnim krvotokom poezije, na koji smo svi prikopčani i koji funkcioniše mimo logosa. A ponekad dobijem u inbox ovakvu poruku:
Moram ti reći da me je ova tvoja divna škola poezije preporodila u onom smislu da mi je dala neka šarena krila, neku slobodu da pišem i dišem slobodnije, da radim ono što hoću, a sve manje ono što neću.
Dunja
Ili savršene stihove kojima ne treba nikakva radionica, koji su zreli da uđu u ljude takvi kakvi su, koji u sebi nose mudrost, lepotu, mir i sklad, samo biće poezije, kome ne trebaju književne forme i priznanja, koje poput molitve prianja uz duše i otvara svoje prozore ka njima:
„Ne znam gdje ću biti za 5 ili 10 godina,
ali se nadam da čak i ako budem stalno zbunjena,
neodlučna i izgubljena,
još uvijek ću imati ove mirne noći kada sjajni puni
mjesec osvjetljava svijet.“
Ivana I.
Tekst: Frida Šarar
