Pre nekoliko dana izašla je moja nova zbirka poezije „Udaljena jednu stvarnost odavde“. Knjiga je nova, ali je njen sadržaj i nov i star. Tamo su sve pesme koje sam ikada napisala. Neke od njih su stare preko dvadeset godina, a neke samo par meseci. Mislim da je to moja poslednja zbirka poezije, ili se bar nadam da jeste. Retko pišem pesme, možda ih sakupim za još jednu zbirku u narednih dvadeset godina, ali verovatnije da ne. Neko će reći „tek si počela, a ti već završavaš“. To nije tačno. Ništa nisam tek počela i ništa ne završavam. Živim isto kako sam uvek živela. Knjige nisu upravljale mojim životom, nisu ga motivisale, niti su ga menjale. One su posrkale onaj kajmak koji je isplivao na površinu, oslobodile me nepotrebne kaloričnosti i masnoće koja teško pada na želudac i sad idu svojim putem, a ja ostajem tu gde jesam. Lagana.
Ova nova zbirka je posebno masna i teška. Neke pesme u njoj su nagazne mine. Hodaćete po njima i one će vam razneti stomak i glavu. Isto onako kako su mene raznosila osećanja u trenucima dok sam ih pisala. To nije knjiga za opuštanje. To uopšte nije knjiga. To sam cela gola ja, razmazana po stranicama kao pašteta. Neki listovi mirišu na krv, neki na kolostrum, neki na vaginalne sokove, neki na suze. Oni sa slabijim želucem će reći da sam negde preterala, da sam mogla suptilnije, da sam mogla rečitije, da sam mogla ponešto i da prećutim. Ta knjiga svakako nije za njih. Ta knjiga nije za svakoga.
U utorak 13.9. u 21h, na festivalu Vrisak, u Muzeju moderne i suvremene umjetnosti u Rijeci, održaće se prva promocija zbirke „Udaljena jednu stvarnost odavde“. Moderator razgovora će biti urednik obe moje knjige poezije, glavni urednik VBZ-a, divan čovek i pesnik, Drago Glamuzina. Nije mi rekao o čemu ćemo da pričamo, niti sam ga ja to pitala, ali mi se čini da se nekako baš naoštrio za razgovor i da tačno ima u glavi smer u kome će ta promocija da se odvija. Na prvoj zbirci, „Halter ego“, Drago je imao značajne sugestije i u odabiru pesama i u njihovom konačnom izgledu. Ovu zbirku je samo pustio da bude takva kakva jeste. Ništa nije izbacio. Ništa nije promenio. I on i ja smatramo da je tu štošta možda trebalo skresati, ali smo oboje prećutno pustili celi taj konglomerat mog dosadašnjeg poetskog života da se samostalno oblikuje u knjigu, poput nekog divljeg rastinja koje niko ne kroti i ne podrezuje. Kad uđete u zbirku, niste ušli u uređen i osvetljen vrt, već u vlažnu mračnu prašumu u kojoj slova mirišu, šušte i isparavaju, bockaju, žuljaju i štrče.
Dva dana nakon riječke promocije, odlazim u Šibenik, na međunarodni književni festival Škure, gde ću biti gost sva tri festivalska dana, počevši od 15.9. kada će se, u 19h, održati promocija nove knjige.
Ovo mi je treća knjiga, a još uvek nisam sasvim shvatila poentu tih promocija. Šta tamo tražite vi i šta tamo tražim ja. Ako sam nešto dobro napisala, ne osećam ni dužnost ni potrebu da vam nešto govorim povrh toga. A ako sam loše napisala, onda tek nema potrebe ni za čim, bolje da se pokrijem ušima i ćutim. Kako god bilo, možda je to prilika da obučem lepu haljinu i pogledam vas u oči. Da ne bude taj pesnički život samo neka samoća, kuknjava i patnja.
Dok ovo čitate, ja sam u Veneciji. Idem da uhvatim zadnje dane filmskog festivala, popijem neki aperol spritz i ponesem malo holivudskog glamura u Rijeku i Šibenik, treba nam nešto svetlucavo, da osvetli put kroz prašumu. Vidimo se!
Tekst: Frida Šarar
