Početak godišnjeg odmora. Dok smo pakovali stvari u auto, padala je sitna jutarnja kiša, gasila nam tela koja su se probudila naložena na slobodu, izbijanje iz kolotečine, na divlje ostrvske plaže i najezdu cvrčaka dole na jugu. Vezala sam rep na vrh glave, debelom fluorescentnom gumicom, obukla haljinu sa dezenom narandžaste tende i na noge jarko zelene patike. Spakovala sam u torbe sve što inače ne nosim - onaj vrući teksas šorts sa nitnama, mali žuti bikini, kratke majice, prozirne tunike, svilene spavaćice sa otvorenim leđima, garderobu u kojoj se osećam gola, obuću u kojoj se osećam bosa, tako zamišljam svoj život na pustom ostrvu. Ugasiću telefone i otvaraću kompjuter samo kad mi dođe da pišem. Slušaću muziku sa tranzistora, možda naleti neki Oliver ili Mišo Kovač, da zapevušim. Pustiću stvari da budu analogne, anahrone i lenje. Dozvoliću stvarnosti da postoji bez interpretacije.
Ako izuzmemo to da sam na pedesetom kilometru htela da ustrelim dete onim pištoljem za uspavljivanje sitne divljači, jer je neprestano brbljao i udarao nogama o moje sedište, put je protekao regularno. U Splitu nas je dočekala sicilijanska familija mog muža gde svi govore u glas, vlada matrijarhat i odlično se kuva. Tetke su ispod dušeka stavile lavandu, ispeglale posteljinu i na noćni stočić mi spustile Antologiju svjetske lirike. Na njihovoj prostranoj terasi imate malu izložbu mediteranskog cveća, začina i školjki. Ovaj stan miriše na mirnu kontemplativnu prošlost, na morsku penu, na roditelje, na knjige, na orahove ormare, stare escajge, arancine, Jugoslaviju.
Tokom sieste cvrčci su tako glasni, da njihovo horsko struganje, koje se ritmički talasa, preklapa i prelama, dominira celim prostorom i ispunjava ga. Estetiku cvrčaka zamišljam kao kubizam zvuka. Ne možete se sakriti od tog neumoljivog šuma. Ali ja i ne pokušavam da se sakrijem. Frekvencija na kojoj oni „galame“, za moje uši je prosto nečujna. Koliko god da su bučni, osećam taj zvuk kao nešto što naleže na tišinu, apsorbuje se u predmete i postaje neprimetno. Kad bi postojalo nešto kao masaža čula sluha, to meni rade cvrčci. Masiraju mi bubne opne, sve do trenutka kad ih toliko opuste da ih više ni ne čujem. Pesma cvrčaka je naličje tišine.
U ovoj kući svi brinu o nama, kao da smo opet deca. Tetke iz dana u dan prevazilaze sebe raznovrsnim ručkovima od svežih namirnica, koje su brižno birale, seckale, kuvale, zamerajući jedna drugoj na detaljima, dok smo mi bili na plaži. Punjeni balancani, juha od svežih pomidora, fažolet sa junetinom, plava riba na gradele, artičoka u umaku od boba, domaće njoke, domaći sladoled i naravno domaća orahovica, najbolja na svetu. Kad dođemo sa plaže, trgnemo po jednu, sa po tri kocke leda, uz tanku cigaru, pa se tuširamo na brzinu, jer ručak neodoljivim mirisom zove sa stola.
Kad krene siesta svi ćemo otići u svoje sobe da legnemo na dušeke pod kojima miriše lavanda, u polumraku zatvorenih škura, prepušteni cvrčcima. Neke misli će tada pokušati da isplivaju na površinu svesti, ali će ih ubrzo, čim pomole glavu, potopiti talas pospanosti naših tela, koja su snagu ostavila u moru. Tako je to ovde na kopnu.
Na otok ćemo otići sami, nećemo se osećati kao deca, ali ni kao roditelji. Boris ostaje u Splitu, sa tri najdragocenije „dadilje“ na svetu. Po prvi put, pet godina nakon što sam postala majka, ostavljam ga nekome na čuvanje i odlazim negde sama. Treba mi ta samoća. Prošlo leto je bilo pakleni ekspres lonac zabrinutosti za majku koja je umirala i saosećanja sa njenom mukom. U tom loncu sam se živa kuvala. Ovog leta nema mame i tuga je velika. Ali nema više ni one brige, one patnje koja razdire iznutra, one neizvesnosti, bespomoćnosti i očaja.
Sada je novo leto. Mama više ne pati. Ja sam i dalje tu, živa sam i mlada. Možda sam zadnjih godina izgubila dodir sa sobom, možda sam zaboravila da mislim na sebe i da živim. Otići ću na otok kao na neko hodočašće, na čijem kraju čekam sama sebe. Imaću gola leđa i koža će mi biti slana, ješću samo ribu i voće, napiću se usred vrelog letnjeg dana, plutaću pijana po uvalama, pesak će mi ući u džepove teksas šortsa, baciću žuti bikini u duboko more. Neću razmišljati ni o čemu. Biću gola, živa i sita. Prionula uz život, kao pesma cvrčaka uz tišinu.
Tekst: Frida Šarar
