Prvi put sam gledala seriju „Seks i grad“ tamo negde početkom ovog milenijuma, u studentskom stanu u Beogradu, na TV-u sa kućnom antenom, na kome je slika treperila i mutila se. Drugarica je sedela pored mene i rekla mi da se tu radi o nekoj devojci zaljubljenoj u tipa kojeg zove Mr. Big i ja sam očekivala upravo takav sadržaj, ljubavnu priču viđenu sto puta do sada. Ali „Seks i grad“ je bio sve samo ne to.
Da, provlačila se tu negde i ljubavna priča, ili više njih, ali to je pre svega bila serija o mladim ženama u velikom gradu i njihovim životima, njihovim mislima, osećanjima, problemima, navikama, njihovim žurkama, koktelima, haljinama, štiklama, njihovim menstruacijama, orgazmima, telima i hormonima, o svemu najženskijem i najintimnijem što nijedan televizijski sadržaj nije dotakao do tada, ili bar ne na taj način. „Seks i grad“ nam je otvorio čakre, ogolio strahove, glasno izgovorio sve što smo šaputale. Junakinje serije pričale su o svojoj intimi tamo na njujorškim skverovima, u restoranima i galerijama, pred svima nama, kao je to najprirodnija stvar na svetu, kao da nikad nismo živeli u okolnostima koje tabuiziraju žensku prirodu. „Seks i grad“ je bio revolucija i oslobođenje. Posle svake epizode se disalo lakše. Pritom, ovaj ozbiljan i jako bitan, aktivistički i feministički momenat, nije se prezentovao na nadobudan i uštogoljen način. Autori serije su ga upakovali u radost življenja, u čaše sa suncobranima, dizajnerske šešire i Manolo Blahnik cipele. Gledale smo, uživale smo, radovale smo se i usput oslobađale.
Naravno da znam napamet svaku epizodu, jer sam sve zajedno pogledala bar desetak puta. E to se zove kultna serija. I baš zato sam, na vest da se, više od dvadeset godina kasnije, snima nastavak, reagovala potpuno ravnodušno. Biće to epski debakl, mislila sam. Nemoguće je napraviti nastavak „Seksa i grada“ iole dostojan originala. Toliko sam verovala u mogućnost promašaja, da sam samo pukim slučajem, u nekom trenutku beskrajne dosade, pustila prvu epizodu onoga što se sada zove „I tek tako“. Ostala sam zatečena, jer je to što sam videla zapravo bilo dobro. Jako dobro.
Svi su ostarili, ne foliraju da su mladi, vide im se bore, imaju odraslu decu, neki nose slušne aparate, neki nose sede kose, seks više nije centralna tema, time se sad bave njihovi potomci tinejdžeri, dok naše junakinje i junaci, i dalje prekrasno odeveni i aktivni u društvenom životu Menhetna, zakazuju kolonoskopije, žale se na prostatu i učestvuju u školskim odborima. I ja ih opet razumem, opet saosećam sa njima i imam utisak, gledajući ih, da neko razume mene i da mi prašta što starim, što mi se fokus pomera sa jednih problema na druge, što i u toj „starosti“ mogu da budem zavodljiva, razigrana i lepa. Osim toga, serija je, kao i onda pre četvrt veka, apsolutno aktuelna, u korak sa gorućim temama i duhom vremena. Ne prećutkuje se ni covid situacija, ni rodna ravnopravnost, ni rasna pitanja, ni LGBT teme, ni ljudi sa invaliditetom, ni još mnogo toga. Do te mere se pazilo da se uspostavi neki politički korektan balans zastupljenosti likova iz svih ovih grupacija, da to na momente delije usiljeno i pomalo štreberski naporno, ali ni to ne zameram jer je svrha ovakve tendencioznosti plemenita i humana i ne ide nikome na štetu. Ali, ono što mi se najviše dojmilo jeste da prva epizoda, kao neki nokaut u samom startu, govori o smrti. Ne smrti nekog tamo, nekog drugog, nebitnog i dalekog, već smrti nekog našeg, najdražeg i najbližeg. Ako bi me neko pitao koji utisak preovladava u mom doživlaju odraslog, srednjeg doba u koje sam zagazila, šta je to što zrele godine beskonačno razlikuje od mladosti, rekla bih: blizina smrti. U jednom trenutku, tu negde oko četrdesete, ljudi oko vas počnu da umiru. Ne bake i deke i poznanici vaših poznanika. Počnu da umiru vaši prijatelji, vaši roditelji, vaša braća i sestre, vaše ljubavi. Smrt je stalno tu i ništa više nije kao pre. Ona relativizuje stvarnost kakvu ste do tada poznavali. Upravo taj buster smrti ima prva epizoda novog „Seksa i grada“. Nije moglo tačnije i životnije.
Kvalitet serije varira od epizode do epizode. U nekim momentima su stvarno dobri, na nivou originala, a nekad postane razvodnjeno, ušminkano i patetično, ali sve im praštam. Naravno da to nikada više neće biti revolucionarna serija kakva je nekad bila, to joj i nije cilj. Ali nemojte verovati ako vam kažu da je glupo, negledljivo ili besmisleno. „I tek tako“ ima smisla i drago mi je da su svi oni opet tu. Podložni životu, smrti, starenju, kao i mi. Zagrlila sam ih kao davno izgubljene prijatelje i jedva čekam novu epizodu.
Tekst: Frida Šarar
