Šta to tačno znači "biti inspirisan delom" ili "biti inspirisan autorom"?
Gotov sadržaj, zaokruženo delo ili konkretna osoba, ne mogu da budu inspiracija. Oni mogu da budu okidač koji bi nam upalio neko novo svetlo i motivaciju da odemo tamo, u one pojmove, izvore, okruženja, vrednosti, koji su formirali tog čoveka i to delo. Zašto je on stvorio ovo na ovakav način, a ne ja? To pitanje treba da nas vodi u želji da razumemo i usvojimo sadržaj koji nam se čini inspirativan i nov. Ali taj sadržaj ne sme biti inspiracija.
Biti inspirisan sadržajem znači kopirati. Znam da postoje mnogi koji tvrde da nema originala, da je celo stvaralaštvo kopija kopije i inspiracija inspiracije, ali ja ne mislim tako. Sećam se da sam kao jako mlada devojka čitala jedan intervju Džima Džarmuša u kome on tvrdi da nema originalnih ideja i da je sve već viđeno. Na taj stav sam kasnije nailazila kod još nekih umetnika i svaki put me to duboko iritiralo. Nešto u meni se bunilo protiv takvog pogleda na svet, osećala sam revolt i žuljanje u stomaku. Čak i da to jeste stanje stvari, ne pristajem na njega. Ja verujem u ono iskonsko, pravo, originalno. Inspiracija nije prepisivanje. Biti inspirisan drugim autorom ne sme da znači ništa više od smestiti se imaginacijom (ili zaista) u kontekste koji su njega oblikovali i videti šta će ti konteksti proizvesti na vama. To važi za sve, od najbanalnijih životnih stvari, do najuzvišenijeg stvaralaštva.
Ako ste na intagramu videli ženu koja čarobno nosi egzotične slamene šešire, treba prvo videti kako je do toga došlo, zašto ta žena zna da koristi šešire na takav način? Da li je živela u egzotičnim zemljama? Kakvu literaturu je čitala? U kojim muzejima provodila sate? Sa kim se družila? Čime se bavi? Kad sve to obradite, onda njeni šeširi prestanu da vas iznenadjuju i zadivljuju, oni se pojave kao nešto logično i nemaju više taj misteriozni element privlačnosti koji vas tera da otrčite u radnju i kupite taj šešir i budete ta žena. Vi ćete, proživljavajući njene kontekste, postati neko treći. Ne ona, niti stari vi, već ćete imati jedan novi deo svoje ličnosti koji su u vama proizvele njene situacije. To svakako nije i ne može biti krađa. Ići tamo gde su nastale tuđe ideje, da bismo videli kakve će ideje ta mesta proizvesti u nama, jedino tako nam neko može biti inspiracija. Korištenje onoga što je već stvoreno, u svojim delima, i nazivati to inspiracijom, to je naprosto krađa. I to vrlo podla krađa, koja sebe opravdava jednom iščašenom, nategnutom i tendencioznom interpretacijom inspiracije.
Najlakše je otkinuti deo tuđeg stvaralaštva, kao zrelu jabuku i ubaciti to u mišmaš svog „stvaralaštva“, tako da niko ne može da razazna da li je i gde to već video. Inspiracija je ono kad sam zasadiš seme, pa zalivaš i čekaš da nikne, da naraste, da rodi. Da izađe iz tebe kao neotuđiv deo tvog bića. Inspiracija nije recikliranje, ugledanje, pozajmljivanje ili, ne daj bože, kopiranje. Inspiracija je poriv da stvaramo iz sebe. A poriv za prisvajanjem tuđeg da bi se stvaralo po svaku cenu, jeste smrdljiva ambicija.
Tačno je da veliki umovi razmišljaju slično. Ne samo veliki, i mali slično razmišljaju. Naše kolektivno nesvesno koje obuhvata celokupan talog iskustva ljudske vrste, obiluje arhetipovima. Naši životi obiluju sličnim ili istim egzistencijalnim problemima. Naša biološki determinisana priroda obiluje ograničenjima i izazovima koji se podudaraju. Kad govorim o originalnosti, ja ne zahtevam da svi neprestano budemo drugačiji i novi, već da i to oduvek isto, prastaro i univerzalno, što su tematizovali mnogi pre nas, pokrenemo i obrazložimo iz sebe, iz svoje duše, iz svoje utrobe, a ne džapajući od tuđe autentičnosti, tuđe utrobe i tuđe duše.
Tekst: Frida Šarar
