Ležim pored otvorenog prozora. Žmurim i osećam sunce na licu. U nozdrvama proleće i more. Na balkonu se suši veš, dva skakavca su se popela na štipaljke. Gotovo da mogu da vidim kroz kapke koliko je nebo plavo, oblaci beli i cela stvarnost šušti, škripi, trubi i fijuče, od izobilja života. U luku je pristigao kruzer. Neki ljudi se u daljini dozivaju, automobili brundaju, galebovi, laste, psi, brodovi, semafori, vespe, sve se to zamrsilo u centru grada i ori se oko mog stana, kao da sam se probudila u kakvom zvučnom gnezdu uskomešanog proleća. Svaki dodir sveta mi u ovakvim danima izgleda kao dar. Svaki detalj prirode koji dođe do mojih čula i pretvori se u iskustvo, deluje kao privilegija. Ali nije to ona glupa priča o zahvalnosti kao filozofiji života. Ne volim zahvalnost, nekako je bapska i mrtva. Volim bahatost, ona je divlja i življa. Ovde nema nikakve filozofije – stvarnost me dodirne i ja je osetim, tad shvatim da sam živa i da je to fantastično. Nisam zahvalna na tome, ali me to raduje. Živa sam i mogu da osećam. Malopre sam pod tušem osetila toplu vodu kako mi se sliva niz kičmu. Takve stvari za mene nisu rutina. Primećujem svaku od njih i u svakoj vidim lepotu. Taj osećaj je izvorniji i od same poezije, iako je poezija jedno od najizvornijih čovekovih iskustava. Ali, za nju je ipak potrebno bar malo akcije i kreiranja, ne dešava se u potpunosti sama od sebe. Za razliku od poezije, ovi dodiri sa životom su potpuno samostalni i ne zahtevaju ništa od nas. Osim da ih primetimo. Da budemo prisutni.
U savremenom svetu čovekova prisutnost u trenutku sabotirana je na bezbroj načina. Sve je napravljeno tako da odvlači pažnju sa ovog sad, da kreira lažno sad, za kojim čovek trči, kome se prepušta i koje ga odvlači iz trenutaka. Informacije, društvene mreže, sve moguće vrste obaveza i angažovanosti, ambicija, rad na sebi, modeli srećnog života, sve su to ometači prisustva u sadašnjosti i dubokog opipljivog uvida da si živ sada i ovde, i da je to „sada i ovde“ neponovljivo, da nećeš zauvek biti živ i da, jednom kad umreš, tvoje prazno mesto u svetu neće moći da doživi svu čulnu raskoš jednog trenutka. Vrlo je prosto, kao što rekoh. Nema tu nikakve filozofije, ni bilo kakve druge doktrine, ništa vam ne preporučujem, niti išta propagiram. Nego brate, živi ste, i imate oko sebe to sunce i te zvuke i taj topli tuš i neku baku sa smežuranim rukama i neku bebu koja mnjacka u snu i neki baš dobar sendvič sa mortadelom i klupu u parku i haljinu za 5 eura u second hand shopu, super je i ako imate love za bogznakakav luksuz, ali i bez toga je super, ima luksuza na sve strane, gde god pogledaš, ponjušiš, oslušneš, sve sami luksuz, kunem vam se.
Zamislite da sam malopre ležala pored prozora i da ništa nisam osetila, da mi je glava bila u projektima, planovima i zavrzlamama, čitavo proleće bi se svelo na jednu sivu tabelu i prošlo bi mimo mene. Ne bih ni znala da sam živa, postojala bih u tom skučenom sivilu, nesvesna svog siromaštva. Ne kažem da mi se to nikad ne dešava. Umem ja da eskiviram život, i slučajno, a bogme i namerno. Ali uvek imam jedan mali prozor kroz koji duh može da umakne sivim zidovima. Uvek jednim okom motrim na svoje postojanje u svetu. I kad primetim lepotu, ne dam joj da umakne, opkolim je prezentom. Kad trenutak prođe, ona ostaje u njemu zauvek.
Tekst: Frida Šarar
