Proleće je ipak za normalne ljude, ako takvi postoje. I ja se pravim normalna, svake godine kažem: „Evo sad ću da se radujem proleću“. Ali, uprkos mojoj odluci, nešto uporno kreće nizbrdo. Ili mi neki đavo ne dozvoljava da učestvujem u sunčanoj rascvetaloj stvarnosti, pa me stalno huška da se inatim, povlačim, lenstvujem, spuštam roletne, eskiviram dane, ili se zaista zaletim da živim, pa završim krvavog nosa. Uglavnom, nikako da zauzdam to proleće. Ili da ono zauzda mene. Lako mi je sa letom i zimom, to su brate, ekstremi i ja sam ekstremna, sve glatko ide. Ali jesen i proleće me dokrajče. Sve nešto promenljivo, prevrtljivo i na pola, pa slojevito, pa maglovito, pa napupelo, pa proklijalo, pa u najavi, sve se budi, nije mu jasno, onda dođe sunce pa nekim danima vrišti sa neba kao alarm za uzbunu: „Idemoooo, evakuacija života iz zatvorenih soba! Izvedite živote iz zatvorenih soba!“ Ponekad mi se čini da proleće ima bič, čiji fijuk neprestano čujem iza leđa. A meni se samo ćuti i spava i ne postoji (ili bar ne u onom obliku koji mi nameće trenutak). Ali onda osećam grižu savesti što nisam živa, što ne koristim proleće, što ga šikaniram, stalno neka tenzija između mene i sveta. Iz te tenzije onda pišem, da oslobodim višak života koji se nakupio u naborima spavaćica i posteljine koja ne da proleću da me raspakuje. Od kad se probudim, to je borba. Unazad, dokle mi sećanje dopire. Borba između duha i materije. Između svakodnevice i večnosti. Između ljudskog i božanskog. I uvek nekako ovo eterično i nevidljivo bude jače, jer ja sam cela duh, samo se ponekad pretvaram da imam i telo. A čak i kad ga imam, to telo nije moje, ono pripada prirodi više nego meni. I ta priroda je jedino što može da me izvuče napolje, u život, na sunce.
Priroda koja se budi kroz životinje i stabla, progovori kroz moja tkiva i nosi me po svetu. Ona ne naređuje i ne alarmira, ona i ne pristupa kao drugost, već kao jedno probuđeno ja koje je odlučilo da živi. Ali ni ta odluka nije odluka. To je neminovnost, veća i neupitnija od slobode, neuslovljena ijednim faktorom vremena. Ta neminovnost je besmrtna i tek sada vidim da se tog osećaja neću rešiti nikada. Jer on ne pita za godine, mogućnosti, obzire. On je život kome ne treba volja da ga gura, jer ono što je živo ne stoji, pokret je deo njegovog značenja, njegove biti. On mene i ne pita da li mi se živi. Upravlja mnome i vozi me kud želi. Ja sam vozilo prirode, koja ponekad izbije na tom mestu u proleće. Ne preostaje mi ništa drugo nego da se opustim i zakotrljam. A ja kad se kotrljam volim da zažmurim. Da dignem ruke iznad glave i popijem par crnih vina. Da raspustim kosu i da ne razmišljam hoće li mi haljina otići preko glave i celi svet videti moje gaće. Ponekad sam sedište koje se otkačilo sa najvećeg ringišpila i krenulo na put oko svetova. To traje dok priroda ne odluči da je dosta, a ona to odlučuje bez najave i upozorenja. Ponekad samo povuče svoje pipke iz mojih tkiva baš dok letim iznad kanjona obraslih trnjem. Sva sreća, imam obloge od spavaćice i posteljine da previjem rane, imam mrak i bezizlaz da odmorim u njima, imam inat i prezir prema svakom isforsiranom elanu, imam uslove da se okrepim od prirode, do sledećeg proleća.
Tekst: Frida Šarar
