U hladovini pored školskog igrališta stoje dve zelene klupe. Ja sedim, nekad na jednoj, nekad na drugoj. Ostala deca iz razreda trče, dobacuju se, skaču u dalj, bacaju kuglu, galame, dozivaju se i urlaju. Njihovu aktivnost nadzire i njome upravlja mladi nastavnik Branko. Zgodan je, mišićav i visok. Ima zelene oči i prava leđa. Nosi plavu trenerku. Zabacuje kosu dok hoda. Devojčice se smejulje u njegovoj blizini. Kad priđe da im pomogne oko vežbi, da ih pridrži dok rade most, one se značajno pogledaju. Taj pogled znači „Pipnuo me je. On pipa devojčice.“
Ja nikad ne radim fizičko. Imam 13 godina i prepuna sam sebe. Moja arogancija probija školske plafone. Imam sve petice i najbolji sam đak, ali fizičko neću da radim. Neću, jer ne želim. Ne radi mi se. Lenja sam, smotana, ne zanima me to. Ne mogu da skačem i da se znojim. Nosim mini suknju, crni unihop i kaubojske cipele. Rep na vrh glave. Žvaćemžvaku.
Nastavnik Branko, energičan i pun života, puca po šavovima kad me vidi kako sedim na klupi.
- Je li moguće? Je li moguće da prstom nećeš da mrdneš?! Daću ti jedinicu.
Gledam ga pravo u oči. Ne pomeram ni jedan mišić na licu. Dižem desnu šaku i počinjem da mrdam kažiprstom. Gore-dole. Gore-dole. Branko se strese od besa, glasno izbaci vazduh iz nozdrva kao mladi bizon i otkorača prema drugoj deci.
- Mrzim fizičko! dobacim mu iza leđa.
On se okrene i pogleda me očima koje bi me zgromile. Ali već sledeće sekunde lice mu se rastopi u osmeh. To je jače od njega. Da može, ubio bi me, ali ne može, jer me obožava.
Kraj školske godine. Ja sedim na stepeništu škole i plačem. Odnekud nailazi on i pita me šta se desilo. Kažem mu da vodim kabinet za biologiju, brinem o insektarijumima i akvarijumu, da imamo novu zlatnu ribicu kojoj sam menjala vodu i da me je Zoran iz osmog dva lupio po zadnjici dok sam nosila akvarijum, a ja sam od besa tresnula posudu o pod i staklo se raspolovilo. Voda se prolila oko katedre, možda i po dnevniku. Ribica je bezbedna, čekala me je u plastičnoj vrećici punoj vode. Ali okrugli akvarijum je slomljen, slomljen!!! I nastavim da ridam krokodilske suze. Nastavnik ispusti bivolski izdah iz nozdrva i njegove zelene oči na trenutak požute od besa. Pita me: „Zoran, je l' tako?“, ja klimnem glavom, a on preskoči i mene i stepenice u dva skoka, uleti u kabinet za biologiju, dohvati onu polovinu slomljenog akvarijuma i gađa Zorana u glavu. Ovaj se u sekundi odmakne i staklo se razbije o zid u bezbroj malih parčića. Celi osmi dva ćuti. Zoran prebledeo od straha, stoji ukopan u mestu.
- Sram te bilooo! Sram te bilo, mamlaze! urla Branko iz sveg glasa.
Ja sam se već bila pridigla sa stepeništa i došla u kabinet da vidim šta se dešava. Bila sam malo zatečena, nisam razumela čemu tolika ljutnja na Zorana. Jeste on mene ispizdeo tim hvatanjem za dupe, ali ni upola koliko je ispizdeo nastavnika Branka. Osetila sam se čudno i nepotrebno zaštićeno. Ali prijalo mi je to. Prijao mi je njegov bes i staklo koje se razbilo o zid. Zapravo sam likovala, iako nepravedno. Zoran je kupio novi akvarijum, nastavnik Branko i ja smo u toj priči ispali pozitivci.
Nakon toga, stvari među nama su ostale iste. Na časovima fizičkog smo režali jedno na drugo, ja sedela u hladovini, on držao čas ostaloj deci okupljenoj oko njega, tamo na sredini igrališta. S vremena na vreme bi došao do mene i terao me da ustanem. Nekad bi se ljutio, nekad bi se smejuljioosmehom onih devojčica koje su mislile da ih pipa. Ja sam to sve gledala sa strane. Nije ih pipao. Nijednog trenutka nisam opazila neprimeren fizički kontakt. Iz njega je nešto zračilo, nešto nerazumljivo i zavodljivo, nešto što je izazivalo prijatnu nelagodnost ispod naših belih pamučnih majici, ali nikad nije prešlo granicu.
Kad sam se selila, zaustavio me je na hodniku i pitao:
- Je l' ti žao što nas ostavljaš?
- Vi znate koliko ja „obožavam“ vaš predmet. Evo umirem od žalosti, rekla sam podrugljivo.
- Nisam mislio na predmet, već na nastavnika.
- Naravno, rekla sam.
I on me zagrlio, tu na sred hodnika, u grotlu malog odmora. Osećala sam njegovu plavu trenerku na obrazu i nije mi bilo neprijatno, niti me je bilo stid. Nisam ni uživala u zagrljaju, bilo mi je svejedno. Osećala sam se moćno, previše moćno za jednu malu od 13 godina. Nisam se bojala ničega, kao ni danas. Pogotovo ne muškaraca, tih krhkih pitomih bića koji izbacuju paru iz nosa na moje mrdanje prstom. Htela sam samo da se igram, da se beskonačno dugo izležavam na klupi i razvlačim njegove živce kao žvakaću gumu, da razmenjujem ironične opaske, da pobedim u nadmudrivanju. Nisam imala pojma šta sve to znači. Iz perspektive tog trenutka, nije značilo ništa. Značilo je onoliko koliko sam mogla da osetim i razumem.
Tekst: Frida Šarar
