Nikad nisam mrzela. Nikad nisam bila zavidna. Nikad nisam zlurado ogovarala ljude ili im se podsmevala, ni u privatnim razgovorima, a kamoli javno. Nikad nisam osuđivala nekog o kome nemam čvrste i neoborive dokaze za osudu. Nikad nisam javno govorila o nekome u negativnom kontekstu. Više od deset godina sam na internetu, imam na hiljade postova i komentara, i nikada nikog nisam pljunula.
Da li ja o svim ljudima mislim dobro? Ne. Ima raznih ljudi. O nekima imam bolje, a o nekima gore mišljenje. Uglavnom sam uzdržana, jer većinu ljudi ne poznajem dovoljno da bih imala mišljenje o njima. Ni u jednom delu mog bića ne postoji najmanji motiv koji bi me gonio da idem okolo i pričam ružno o ljudima. To me uopšte ne zanima. A zašto me to ne zanima? Jer se ne bavim tuđim životima, jer me ne zanimaju trač rubrike, jer me se ne tiče bilo čija intima, a ni profesionalni usponi i padovi. Ja sam okrenuta ka sebi, ka svom radu, ka svojoj porodici, prijateljskim i ostalim odnosima, vodim svoj život kao jedan ispravan, funkcionalan, podmazan stroj, na kome je svaki šraf dobro pritegnut, koji stalno nadograđujem i usavršavam i koji besprekorno radi. Zadovoljna sam sobom, svojim detetom, svojim mužem. Zadovoljna sam svojim poslom, svojim mentalnim i fizičkim izgledom. Zadovoljna sam svim odnosima koje u životu imam. Ali ništa od toga mi nije palo s neba. Za svaku od tih stvari kojima sam zadovoljna, bio je potreban fokus i volja i trud i upornost i hrabrost.
Znam da postoje ljudi čiji životi izgledaju kao zarđale mašine napuštenih fabrika u Černobilu. Divlje životinje raznose otpale delove po prostranstvima i iz zakočenog mehanizma raste korov. Ljudi žive nepodnošljive živote u kojima ništa ne štima, u kojima nisu zadovoljni nijednim aspektom svog postojanja. Pogled na sopstveni zapušten život je bolan. Zato oni i ne gledaju u sebe. Njima je fokus na drugima. Na onima čije „mašinerije“ izgledaju iole održavano. Oni postaju mete ovih raspalih černobilskih pogona, koji su digli ruke od sebe i samo mržnja ih drži u životu. Normalan, zreo, zadovoljan čovek nikada ne pljuje druge, to svima nama treba da bude jasno kad se suočimo sa izlivima mržnje na internetu. To rade ljudi od kojih je bog digao ruke. Isfrustrirani nesrećnici, gubitnici i kompleksaši. Tokom mog onlajn života, mnogo puta sam ih srela. Oni su neminovnost društvenih mreža i ima ih svuda. Odavno me ne iznenađuje njihovo postojanje, kao što me, dok šetam gradom, ne iznenađuje postojanje kontejnera sa smećem. Meni je njih žao. Da mogu, pomogla bih im. Ali ne mogu pomoći svima, pogotovo ne onima koji ne žele da pomognu sami sebi.
Samo mi nije jasno, jer među njima ima puno naizgled uspešnih, naizgled pametnih i naizgled normalnih ljudi, kako niko od njih, bar iz pristojnosti, ne prikrije tu mržnju. Svakome je jasno da je mržnja znak nemoći, a floskulu da se „tuđim životom bavi onaj ko nema svoj“ nisam ja izmislila, to znaju svi. Dakle, ne mogu da shvatim, kako ih bar stid ne spreči u pokazivanju mržnje, jer time automatski pokazuju da su jadni. Kako ih elementarna kultura i vaspitanje ne spreče da ogovaraju nekog javno, kad je tračanje nemoralno i u četiri zida. I na kraju, kako ih ono malo dobrog ukusa ne spreči da se ponašaju tako ružno, tako primitivno i jeftino, pred svima.
Mržnja je šund. Javno pljuvanje je prostačko. Ogovaranje je bedno, odlika sitnih duša. Podsmevanje je zlostavljačko i podlo. Ali ljudi i dalje ponosno rade sve to u javnosti, kao da nikada nisu čuli za kulturu, kao da su ovog trenutka sleteli na Zemlju sa neke planete gde su mržnja, pljuvanje, ogovaranje i podsmeh svakodnevne legitimne aktivnosti.
Jasno mi je da mnogi nemaju snage, sposobnosti, hrabrosti da reše probleme u svojim životima. Ali mi nije jasno ko im je i kada izvršio lobotomiju režnjeva pristojnosti, ukusa, najjednostavnijeg morala i kulture za početnike.
Tekst: Frida Šarar
