Internet je ogrezao u bukvaliste kao u neko testo što popunjava sve šupljine kroz koje bi mogao da prođe tračak bilo kakve kompleksne misli, osećanja, stava ili vrednosti. Ne verujem da je Internet za to kriv, ali pre njega nisam imala prilike da vidim toliko ljudi odjednom i osetim kako ta masa diše. Ljudi su jednostavno takvi, Internet im je samo dao priliku da se prikažu.

Dok izražavate stavove u fizičkom prostoru, okruženi svojim prijateljima koji često razmišljaju isto kao i vi, ili su bar na sličnom intelektualnom nivou i dele slične vrednosti, ne možete ni da zamislite reakcije ostatka sveta, njihove protivargumente i način na koji su sposobni da razumeju ono što govorite. Na internetu se objave rasplinjuju nad širokim auditorijumom koji je mnogo raznovrsniji od poprečnog preseka populacije prijatelja za vašim stolom, ali ni približno raznovrstan srazmerno broju onlajn pojedinaca. Ta masa je uglavnom jednolična, slična testu, zaglupljujućem nabujalom testu koje je u stanju da amortizuje i udavi svaki vapaj slobode, progresivnosti, avangarde, ironije, duhovitosti, duše i duha, svega što nije prosto i kockasto, crno ili belo, svega što je bar za nijansu kompleksnije nego što su oni u mogućnosti da pojme.

Pre nego što bilo šta kažem javno, ja unapred znam na kakav teren šaljem svoje misli, kakva je to mentalna geografija, kakav je sastav tla, kakve reakcije su moguće i koji procenat ljudi će razumeti o čemu pričam. Kao jednu uobičajenu i očekivanu posledicu, uzimam mogućnost da se delovi testa zalepe za moje misli pokušavajući da ih razumeju svojim kockastim i pločastim logikama. Tako dobijem jako glupe komentare od kojih imam transfer blama i koje smatram apsolutno nepoželjnim ispod mojih postova. Zašto nepoželjnim? Zato što nemam šta da im kažem, jer oni očito ništa ne razumeju. Zato što mi ne pada na pamet da budem prosvetitelj anonimusa sa interneta, iako ću rado prosvetliti svaku osobu koja mi iskreno priđe tražeći mišljenje i savet. Zato što mi glupi komentari narušavaju estetiku posta, kao da mi se neko pokenjao u dvorište. Ne znam da li me razumete, ja ovde ne govorim o drskum, uvredljivim ili agresivnim komentarima. To po difoltu ide na blok. Ovde govorim o gluposti. O bukvalistima kojima sve treba da se crta, koji ne razumeju apsurd, ne razumeju sarkazam, ne razumeju kemp, kontradikciju, ne razumeju mnoge momente u strukturi jedne celovite i zaokružene slike o životu i svetu. Žao mi je, ali ne mogu da gubim vreme na njih. Uplićući se u razgovor sa njima, moja misao biva apsorbovana u testo, trivijalizovana i obesmišljena. Zato se već godinama unazad ponašam kao da testo ne postoji. Iako u svojoj svesti imam vrlo jasnu predstavu o sastavu mentalnog tla, ipak, kad sednem da pišem, ne razmišljam o testu. Dok formiram stavove i oblikujem misli, testo je na apsolutnom ignoru i nije mi parametar ni za šta. Postojimo samo ja, moj savršeni svet i moji savršeni ljudi. Jer da nije tako, nikad ne bih dobacila dalje od tačke sa koje sam pošla, nikada ne bih iznenadila sebe, nikada ne bih uživala u pisanju i nikada pisanje ne bi bilo traganje, neizvesnost i otkrivanje. Ono bi bilo dosada koja se davi u testu, iscrpljeno od nemoći da testu išta objasni, determinisano kapacitetima testa i umrtvljeno razočarenjem u takav svet.

Tekst: Frida Šarar