"Ja šutim dok oni raspravljaju,
idem na kupanje i divim se samom sebi."
Walt Whitman
Smučio mi se internet. Smučila mi se galama sa društvenih mreža. Kad dođem tamo, čujem roptanje i vrisku iz kotla u središtu pakla. Smučila mi se ljudska priroda – kurčenje, šlihtanje, pametovanje, kukanje, udruživanje u čopore. Smučili su mi se nadmeni mediokriteti koji na svojim jeftinim stavovima stiču popularnost. Smučile su mi se aktuelne teme, vakcine, loši političari, modni tabui, ženski aktivizam, muški primitivizam, da li je Zemlja ravna ploča i kako izgleda koji spomenik. Smučile su mi se debate, imanje mišljenja o svemu, svađe, prostakluci, prozivke. Smučilo mi se podjebavanje, podrugljivost, zavist, zloba, gledanje ispod oka, „ako nisi sa nama, onda si protiv nas“, uskogrudost i ograničenost koja je i kod konzervativaca i kod aktivsta zastupljena u istoj meri, samo na drugi način. Muka mi je od bukvalista kojima sve treba da se crta, koji ne shvataju ništa, ukoliko nije crno ili belo. Muka mi je od malograđana koji su počeli da proglašavaju ludim svakog ko se ne ponaša isto kao oni. Muka mi je od zlonamernih dušebrižnika, preozbiljnih mislilaca zabrinutih nad sudbinom sveta, hejtera, zlostavljača i provokatora koje svi vi pratite i lajkujete na mrežama. Muka mi je od reči „solidarnost“, toliko ste je izanđali i toliko je moderna, da mi se povraća od tog licemerja. Kako vam više ne dosadi da je ponavljate? Dobar ukus je zasnovan na imanju mere, retki su oni koji ga imaju. Muka mi je od prirode, insistiranja na „prirodnom“. Sjašite nam s grbače, bićemo neprirodni do mile volje, to nije vaša stvar.
Muka mi je od vas koji se ne biste setili da pročitate ovu kolumnu kad je ne bih podelila na mrežama. Takvi čitaoci mi ne trebaju.
Ja nisam proizvod da se nekome poturam pod nos. Ja nisam nejaka jadna devojčica da se guram u čopore i klanove. Moje mišljenje ne zavisi od trenda. Mene ne zanima šta vi želite da čujete, niti koje teme su popularne. Ima dana kad me ne zanima ništa pod kapom nebeskom, ne zanimam ni sama sebe. Ja nisam dužna da pratim događaje u svetu, da učestvujem u njima, pa čak ni da saosećam. Ovaj svet me ničim nije zadužio, ja sam u njemu bila uvek obeležena, luda, otpadnik.
Iz dana u dan mi je sve napornije da pratim društvene mreže, tamo skoro da ne postoji ništa više što mene zanima. Vratila sam se nazad knjigama, vratila sam se u duboke umove i najosebujnije duše čovečanstva. Vratila sam se među filozofe i književnike koji su svojim duhom obuhvatali svemir, koji su poput gigantskih meteora pravili rupe u tlu istorije. Njihove misli su me kroz život bodrile, davale mi snagu i govorile da nisam sama. U njihovim knjigama sam videla svoje misli i svoja osećanja, iako su umrli pre 300 ili 700 godina, osećala sam da su tada kraj mene i u meni.
Žao mi je što se često zanesem pa izložim sebe gomilama smeća i šljama, uz opravdanje da je sve to ljudski i da moram da imam više razumevanja za ljude. Ja ljude razumem sasvim dobro. Znam sve o ljudima. Većina je glupa i zla. To je konstatovao još starogrčki mudrac Bijant, kada je došao red na njega da napiše neku svoju misao na zidu pećine. Nisam ja izmislila toplu vodu. Čovečanstvo je, hvala bogu, dovoljno staro da je do većine istinitih stavova o svetu, neko već došao pre mene. Ali to ne znači da do tih istih stavova nisam došla samostalno. Sve što znam, ja sam naučila iz sebe. Kasnije sam, u literaturi i životu, nailazila na oponente i istomišljenike. „Većina ljudi je zla“, ne treba mi Bijant da bih to znala. Dovoljno je da otvorim Tviter.
Treba mi odmor od ključajućeg lonca zvanog internet. Možda mi treba odmor od celokupne ove civilizacije. Možda ću se, kao Selindžer, jednog dana povući u osamu i puštati u život samo retke, dragocene ljude. A možda ću, kao Volt Vitman, napisati neku „Bibliju“ svoje duše u kojoj će celi svet biti doveden u sklad. A možda ću samo sedeti na ovom kauču i raditi selfije, sa filterima, i jesti crnu čokoladu.
Tekst: Frida Šarar
